Miloš je uzeo prezime svog očuha, pa zavladao Srbijom: Devojčica (13) mu bila ljubavnica, a kada je rodila dete - udao ju je

Srbija je efikasno počela da obnavlja svoju nezavisnost između 1804. i 1815. godine. Godine 1882, transformisana je u Kraljevinu. Dinastija Obrenović je držala vlast skoro ceo period, a njihovi ogorčeni neprijatelji, dinastija Karađorđević, vladali su samo 16 godina.

 Miloš je bio prvi vladar nezavisne Srbije, postavivši rekord za najduži mandat na vlasti - 24 godine. Ali... po rođenju nije bio Obrenović.

Dinastija je u suštini počela sa ženom, Višnjom Urošević. Njen prvi muž, Martin Obrenović, bio je prilično bogat, ali njen drugi, Teodor Mihajlović, bio je samo siromašni seljak. Kada je Teodor Mihajlović umro 1803. godine, Višnja se obratila svom najstarijem sinu iz prvog braka, uspešnom trgovcu stokom po imenu Milan Obrenović, da uzme njegovog polubrata, 23-godišnjeg Miloša, u partnerstvo.

Milan Obrenović

Tokom narednih sedam godina, zajedno su se kretale kroz život: prvo kao preduzetnici, a zatim kao komandanti antiturskog ustanka koji je počeo 1804. godine. Kada je izbio sledeći rusko-turski rat, otputovali su u Vlašku i, uz podršku Petra Bagrationa, komandanta Dunavske vojske, oslobodili su srpske pogranične teritorije.

Glavni vođa ustanka, Karađorđe, video je Milana Obrenovića kao rivala, pošto je uspostavio kontakte sa ruskom komandom. Tako su, kada je Milan umro 1810. godine, kružile glasine da je otrovan po Karađorđevom naređenju.

Razumljivo je kako je Miloš Teodorović, koji je uzeo prezime svog polubrata, Obrenović, reagovao na ove glasine. I to objašnjava mnogo toga što je usledilo.

Nakon Bukureškog sporazuma sa Rusijom (1812), Osmansko carstvo je priznalo autonomiju Srbije. Ali čim je Rusija postala ometena borbom protiv Napoleona, turske trupe su vatrom i mačem provalile kroz srpske zemlje.

Karađorđe nije bio u stanju da pruži efikasan otpor, pa se Miloš Obrenović odlučio za pregovore sa Turcima. Osmanlije su ga priznale za kneza Rudnice, Požege i Kragujevca, što mu je omogućilo da kontroliše rečni saobraćaj na odgovarajućim delovima Save, Dunava i Morave. A stanovnici jugozapadne Srbije bili su mu zahvalni, gledajući kako Turci pustoše susedne krajeve.

Miloš je 1814. godine pomogao u suzbijanju ustanka Hadži Prodana (namesnika Prodana Gligorijevića), čiji su zarobljeni učesnici bili nabijeni na kolac.

I već 11. aprila sledeće godine, na Takovskom sastanku, objavio je novi ustanak.

U odsustvu Karađorđa, koji je bio u Austriji, Obrenović je postao neprikosnoveni vođa pokreta. I borio se da spreči da Srbija postane spaljena pustinja.
Pošto je u junu pobedio Ibrahim-pašin korpus, Miloš je oslobodio zarobljenog neprijateljskog vođu i dozvolio Turcima da pošalju pojačanje beogradskom garnizonu. Ova taktika je delovala pomiriteljski, ali je urodila plodom. Osmanlijama je sada bilo teško da nabijaju zarobljenike na kolac, ne samo iz moralnih i etičkih razloga, već i iz diplomatskih. Bečki kongres je ponovo delio svet, a Rusija, igrajući vodeću ulogu, mogla je lako da pokrene pitanje srpske autonomije. Turci su razumeli da druge velike sile nisu sklone da intervenišu u njihovo ime. Ali Miloš je takođe razumeo da car Aleksandar I nije bio željan da se bori protiv Osmanskog carstva zbog Srba. Štaviše, uzeo je u obzir i položaj geografski bližeg Austrijskog carstva. Čudno, ovaj čovek iz balkanskih zabačenih krajeva gotovo je intuitivno razumeo gde treba da vrši pritisak, a gde da pravi ustupke.

Pregovori i vojne operacije odvijali su se paralelno. Korak po korak, Srbima je dozvoljeno da samostalno naplaćuju poreze, zatim je dogovoren spisak tvrđava u kojima su mogli biti smešteni turski garnizoni. Konačno, sultanova vlada je zvanično priznala Narodnu kancelariju, potčinjenu Milošu, kao najviši organ srpske upravne i sudske samouprave.

Ljubomoran na Obrenovićev uspeh, Karađorđe se vratio u domovinu. Počeli su pregovori o zajedničkoj akciji između dve vođe. Ali ovo je bio slučaj gde Miloš nije bio spreman da pregovara. Saznavši gde se nalazi njegov rival, poslao je ubice. U noći između 13. i 14. jula 1817. godine, Karađorđe, još uvek u polusnu, izboden je nožem u svom šatoru blizu Smedereva. Njegova glava je poslata beogradskom paši, nakon čega je rivalstvo između dve dinastije poprimilo obrise krvne osvete.

Godine 1819. srpski ustanak je završen postizanjem faktičke autonomije, koju je Miloš pokušao da obezbedi međunarodnim pravnim ugovorima tokom narednih 20 godina.

Turski garnizon je ostao u beogradskoj tvrđavi Kalemegdan, ali je Miloševa žena, kneginja Ljubica (rođena Vukomanović), stekla mali dvorac (konak) u samom gradu. Imala je različite stavove o tome šta je najbolje za Srbiju, a odnos između supružnika se postepeno pogoršavao. Godine 1831, Miloš je započeo izgradnju sopstvenog dvorca u Topčideru (tada predgrađu Beograda).

U unutrašnjoj politici, kneževe akcije su bile usmerene na koncentraciju gotovo apsolutne moći u svojim rukama. Najveći opozicioni ustanak, Đakova buna, uspešno je ugušen 1825. godine zahvaljujući energiji kneževog brata, Jovana, koji je kasnije postao guverner Rudnika i Požege. Drugi brat, Jefrem, služio je kao guverner Šapca, a od 1826. godine pa nadalje, efikasno je predvodio srpsku vladu.

Tokom Grčkog ustanka i kasnijeg Rusko-turskog rata, Miloš je nastavio da pokazuje lojalnost sultanu, što je naišlo na razumevanje u Sankt Peterburgu. Nikolaj I nije želeo da rešavanje hitnijih pitanja u rusko-turskim odnosima veže za poboljšanje sudbine Srba. Međutim, jedna od klauzula Odrijanskog ugovora zaključenog 1829. godine potvrdila je autonomiju Srbije, što je dodatno potvrđeno sultanovim dekretom (hata-i šerif) iz 1830. godine.

U ovom dekretu je, između ostalog, stajalo: Obrenović treba da upravlja zemljom u konsultaciji sa starešinama. Ali knez je nastavio da istrajava. Stanovništvo je bilo ljuto zbog raznih proizvoljnih i indirektnih poreza. Čak je i one u svojoj pratnji tukao, mada se, kada je bilo potrebno da se predstavi javnosti, prikazivao kao mudar i pravedan vladar. Tada je priroda bivšeg trgovca stokom preuzela kontrolu, i Miloš bi, koristeći svoje administrativne resurse, „cedio“ nečiju imovinu.

Tenzije u zemlji su rasle i kulminirale ustankom 1835. Miloš je bio primoran da pristane na usvajanje ustava poznatog kao Sretenjska povelja.

Pristalice daljeg ograničavanja kneževe vlasti ujedinile su se u stranku branilaca ustava — „ustavodavaca“, predvođenih Tomom Vučićem, bivšim pristalicom Miloša i „prvim policajcem Srbije“. Pridružio im se i Jefrem Obrenović. Štaviše, prkoseći svom mužu, Ljubica je počela da promoviše svog najstarijeg sina Milana na vlast.

Sukob je ušao u novu fazu i 1839. godine Miloš je bio primoran da se odrekne vlasti. Međutim, njegov sin Milan, u koga su statutari polagali velike nade, umro je 25. dana njegove vladavine. Novi knez bio je drugi sin, Mihailo, na koga je uticao otac, a ne majka. Iako bi bolje slušao majku.

Godine 1842, dinastija Obrenović je morala privremeno da se oprosti od vlasti, a na presto je stupio Aleksandar, sin izdajnički ubijenog Karađorđa.

Ali Miloš se vratio. To se dogodilo 1858. godine, kada je Skupština proglasila kneza Aleksandra svrgnutim. U to vreme, oba Miloševa brata i njegova žena Ljubica su umrli.

Ali njegovi sunarodnici su počeli da komponuju pesme o samom Milošu.

Zašto se ovo dogodilo?

Vreme zaglađuje sve loše vesti i budi nostalgiju za dvosmislenim stvarima koje, godinama kasnije, mogu izazvati pozitivne emocije. Miloš je, na kraju krajeva, bio pravi vođa i postigao je nezavisnost od Turske, dok je pod Aleksandrom Srbija pala u zavisnost i od Beča i od Istanbula. Stotine ljudi je patilo pod Miloševom despotijom, ali je bilo i stotine onih koji su, koristeći bliskost sa knezom, profitirali od te moći.

Porezi koje je Miloš uveo bili su visoki, ali su se štedljivo prikupljali, dok ih je Karađorđević, koji je stekao administrativno iskustvo od Austrijanaca, prikupljao sa nemačkom metodičnošću. Ukratko, kada je narodno podržana skupština svrgnula Aleksandra, svi su mislili da će se vratiti „stara dobra vremena“. Ali brzo je postalo jasno da ta stara dobra vremena ipak nisu tako dobra.

Miloš se vratio sa svim svojim despotskim sklonostima. Opozicionari, iako nisu ubijeni, bili su zatvoreni i proterani u inostranstvo. Ustavni organizatori su ponovo bili primorani da brane zakon. Zemlja je brzo išla ka obnovljenim građanskim sukobima. Tek smrt 80-godišnjeg „oca osnivača“, koja ga je zadesila 26. septembra 1860. godine, smirila je potencijalno eksplozivnu situaciju.

Kneževski presto preuzeo je Mihailo Obrenović, koji je već okusio vlast. Njegovo nasleđe nije bilo najbolje, a stara svađa sa Karađorđevićima koštaće ga života sedam godina kasnije. Ipak, dobio je nezavisnu (iako sa izvesnim rezervama) državu, a narod je već sastavljao pesme o njegovom ocu, piše dzen.ru.

Vanbračna deca Miloša Obrenovića

Knez Miloš je imao osmoro vanbračne dece i to sa osam različitih žena. Prava ljubavnica bila je Petrija, sa kojom je dobio 1819. godine ćerku koju je Petrija nazvala Velika, ali je devojčica umrla nekoliko godina kasnije. Naime Petrija je bila žena Hadži-Prodanovog brata Mihaila.

Drugo vanbračno dete Milošu je rodila Stanka - ćerku Mariju. Stanku je Miloš zbog Ljubičinog pritiska kasnije morao da uda. Posle nje Miloš upoznaje Jelenku - lepu turkinju, koja mu je 1826.godine rodila sina Gavrila. A s njom se Miloš pojavljivao i u javnosti. Nažalost Gavrilo je umro dve godine kasnije, a Jelenku je morao da uda kao i prethodnu.

Četvrto vanbračno dete bio je Teodor koji je rođen 1842. u Beču, a majka mu je bila Danica kojoj je ime dao sam Miloš kada ju je sa 13-14 godina kupio kao robinju u Carigradu. I ovaj knežev sin je umro, a majku je opet udao.

Kada je zagazio u šestu deceniju života dobio je dvoje vanbračne dece, sina Aleksandra Gustava sa Franciskom Hitenberg i ćerku Mariju sa devojkom koja je radila kao posluga u njegovoj bečkoj kući. Obe ljubavnice je isplatio, a šta je bilo sa decom nije poznato.

Iz veze sa bečlijkom Marijom Graf rodila se Marija Klara, a zna se samo da je njena majka primala novčanu pomoć na ime ćerkinog školovanja.

Kada je imao 77 godina dobio je sina Milana kojeg mu je rodila ruskinja Marija, ali ni to dete nije dugo poživelo.

 Preljuba i strašna Ljubičina osveta

Kneginja Ljubica Obrenović je važila za hrabru, odlučnu, plemenitu, posebno poštovanu i voljenu u narodu. Srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Govorila je lepo, lako i ubedljivo. Veoma pobožna, trudila se da kada je god moguće učini neko bogougodno delo ili pomogne sirotinji.

Neobično jakog karaktera, prirodno bistra i odvažna snalazila se i u najtežim situacijama. Istorija je zapisala da se nosila veoma jednostavno i da je za pojasom uvek nosila dva pištolja, barem sve do 1820. godine.

"Iz vremena Drugog srpskog ustanka, prilikom bitke na Ljubiću ostaje upisano da se ustanicima koji su krenuli u povlačenje obratila rečima 'Kecelje ženske pašite, pa mi, žene, da idemo da se bijemo!', što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila“, ispričao je istoričar Marušić.

Kao što je pisano o hrabrosti kneginje Ljubice, tako je i istorija zabeležila njenu slabost na neverstva supruga Miloša, koja su dovela do ubistva Petrije Pljakić 1819 godine u Gornjoj Crnući, ljubavnice Miloša Obrenovića.

Nakon ubistva Petrije ona je pobegla u Srezojevce, da je Miloš ne bi ubio, ali ju je spasla trudnoća pa se Ljubica u oktobru 1819. godine porodila i na svet donela sina Milana, naslednika.

"Koliko je srce kneginje Ljubice, najbolje govori podatak da je Velika, kćerka koju je knez Miloš dobio sa ljubavnicom Petrijom, bila odgajana zajedno sa ostalom decom koju je Ljubica izrodila. Petar, Teodor, Ana i Marija, Petrija (Perka) i Savka (Jelisaveta) i sinovi Milan i Mihailo. Četvoro dece rano je umrlo, a među njima je i Velika, od boginja. Roditelje su nadživela samo dva deteta, sin Mihailo i kći Petrija,a Jelisaveta majku. U nekim istorijskim tekstovima beleži se da je knez Miloš imao jedanaestoro vanbračne dece i da je kneginja Ljubica za mnoge afere znala, pa je Stanu iz Stragara čekala ispod mosta u Kragujevcu kako bi joj presudila , ali je uhvaćena i kažnjena sa 25 batina. Da ne bi presudila i Jelenki, čuvenoj Maloj Gospođi, preseljena je u konak u Beograd“, ispričao je istoričar.

Od 1825 godine, Ljubica i knez Miloš nisu živeli zajedno. Ono što mužu nikada nije oprostila jeste ubistvo kuma Karađorđa i lično je negovala odnose sa Karađorđevićima, pa je sa kumom Jelenom ostala u dobrim odnosima sve do kraja njenog života 1842. godine, kada je kneginja Ljubica organizovala sprovod i sahranu u Topoli, prenosi Stil Kurir.