"'Čovek je čoveku vuk' - nepoštedna borba oko plena"

"Vuk dlaku menja, ali ćud nikad" znači da možeš da menjaš formu ili izgled, ali ne i suštinu.

Možeš da izgubiš kosu, ali ne narav. Možeš se predstavljati dobrim, ali zlo će se pokazati. Veliki srpski pesnik, Dubrovčanin, Ivan Gundulić kaže: "Što je grdo po naravi zaludi se resi i maže".

Po nekim izvorima ova izreka potiče iz daleke prošlosti od rimskog advokata i književnika Gaja Svetonija Trankvila u smeni prvog u drugi vek.

Kod nas je uobičajeno i da se kaže "čovek je čoveku vuk", a srpski neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić je pojasnio značenje.

- Kad među ljudima vlada nepoštedna borba oko plena i kad se lični interes stavlja iznad svakog obzira. To u suštini znači da se ljudskoj prirodi pripisuju zverska svojstva - govorio je Janković.

Inače, taj izraz potiče iz 475. godine od najvećeg komediografa starog Rima, Tita Makcija Plauta u komediji Magarci (Asinaria). Skoro 18 vekova kasnije engleski filozof Tomas Hobs koristi ovaj izraz u svom delu De cive.

Magarci (Asinaria) je komedija Plauta sa elementima farse. Nazvana je prema magarcima koje lukavi rob prodaje, ali novac ne predaje svom starom gospodaru Demenetu, već ga zadržava da bi njime otkupio devojku za Demenetovog sina Argiripa. U 495. stihu ove komedije prodavac mazgi kaže: "Lupus est homo homini, non homo, quom qualis sit non novit". U prevodu sa latinskog jezika ovaj izraz znači: "Čovek je čoveku vuk, a ne čovek, kada ga ne zna (ne poznaje) kakav je".

Engleski filozof Tomas Hobs preuzima latinski izraz kako bi njime izrazio stanje u društvu u kome vladaju egoistički odnosi. On određuje čoveka kao egoistično, sebično biće koje gleda samo svoje interese i zato dolazi u sukob sa drugima. Čovek je čoveku vuk, smatra Hobs. Nikada ljudi neće moći da žive zajedno u harmoničnom odnosu ako se ponašaju samo u skladu sa svojim prirodnim stanjem.

"Mi o vuku, a vuk na vrata"

Zapravo se misli, govoreći o đavolu, on se pojavi.

Danas se ova poslovica koristi u situacijama kada pričate o nekome, a on se iznenada pojavi.

Međutim, originalna verzija iz 1666. godine se odnosila na đavola. Naime, Đovani Torijano, u svojim zapisima spominje kako đavola ne treba spominjati, jer će se na taj način prizvati. Osim toga, odnosilo se i na prizivanje problema.