Ne uništavaju nas povrede, već "skladištenje" u nama

Često nismo ni svesni moći slobode s kojom raspolažemo, a još manje smo svesni odgovornosti za naš život. Zato smo upravo ovde gde jesmo i zato imamo to što imamo. A nisu uvek drugi krivi i ne uništavaju nas onoliko koliko mi sami sebe.

Ne uništavaju nas povrede koje primamo od drugih, uništava nas njihovo "skladištenje" u nama, uništava nas naša želja da pamtimo i vratimo kada dođe pravi trenutak, uništava nas nemogućnost da se odvojimo od tih misli i da započnemo novi život bez starih repova i bolnih sećanja.

Ne uništavaju nas udarci koje smo primili, uništava nas nemogućnost da nešto naučimo na odbijanjima i da iza njih ne izađemo jači, već izlazimo kao poraženi.

Ne uništavaju nas ljudi koji nas zastrašuju svojim pretnjama, uništavaju nas naši lični i duboki strahovi koje smo njegovali toliko godina da su već pustili klice u sva područja našeg života da se ne možemo okrenuti, a da ne zastanemo zbog onoga što nam čine.

Ne uništavaju nas ljudi koji nas kleveću i ogovaraju, ljudi koji nam iza leđa podmeću i ocrnjuju nas, uništava nas to što se ne držimo obećanja datog sebi da ćemo zanemariti te ljude, ignorisati ono što govore.

Ne uništavaju nas ljudi koji podcenjuju naše snove i ljudi koji se prave da su veći od nas, uništava nas naša sklonost da ponižavamo sami sebe ponašajući se kao prilepci u životima nekih ljudi, umesto da slobodno živimo svoj život.

Ne uništavaju nas oni koji nas gledaju u lice i lažu nam, uništava nas naša veština koju smo usavršili da tako dobro lažemo sebe govoreći da nismo vredni, nismo snažni, nismo sposobni za mnoge stvari za koje jesmo.

Kada toga postanemo svesni znaćemo što nam je raditi i s čime se obračunati, a na nama je hoćemo li to učiniti ili se samo i dalje nastaviti žaliti.