Stevan Daničić: Progovorite, ima ko da čuje, naložite se na svoj napredak!

"Ne plašim se života bez tebe, Nina plašim se tebe bez života", "Lude svi za tobom, ne znajući da si luđa od svih njih", "Nikad nisam znao da li da te napustim zbog svega ili da sve napustim zbog tebe", samo su neki od citata mladog pisca, koji je pre nekoliko dana objavio peti roman "Neću više da ti plaćam psihijatra".

Misli svakodnevno objavljuje na Instagramu gde ga prati više od 80.000 ljudi, a za "ogoljene" rečenice Stevana Daničića stiče se utisak da ih zapisuje neko sa mnogo više životnog iskustva.

Prvi put smo za njega čuli na poslednjem "regularnom" Sajmu knjiga gde smo se uverili u popularnost koju uživa pre svih kod devojaka koje su stajale u redu kod njegovog štanda. Kaže da je u svakodnevnoj komunikaciji sa osobama koje ga podržavaju i koje mu se obraćaju, poručuje im da treba da "izraze sve iz sebe". 

Molim Vas da se predstavite i da kažete koliko ste do sad objavili knjiga?

- Moje ime je “ISTETOVIRANA NAKAZA” i glavni sam antagonista svojih romana.Upravo je izašao novi lju*avni roman “NEĆU VIŠE DA TI PLAĆAM PSIHIJATRA”, a do sada sam objavio pet knjiga koje ocenjujem kao “SRAMOTA ZA KNJIŽEVNOST”. Tuđe ocene nisu moja stvar nego njihova pa se ne mešam. Iskreno, nisam pisac, ali to me ne sprečava da praznim glavu dok punim knjige rečenicama. Zato što tako volim i to je otprilike to. Imam dvadeset pet godina i levu ruku kojom pišem dao bih za Inter, porodicu i mog udomljenog psa.

Kad ste i kako počeli (ako postoji konkretna situacija koja Vas je navela) da pišete? Gde pronalazite inspiraciju?

- Pišem od četvrte godine. Ali izdao sam sebe i živeo kao p***a izbegavajući svoja osećanja i snove i želje i strasti. 26.10.2015. naleteo sam na tipa koji se danima vozio u krug od prve do poslednje stanice da bi se osvetio. Prislonio mi je pištolj na potiljak i mislio sam to je to, tutto finito, bio sam klinac. Nisam pomislio ni na koga. Pomislio sam na sve što nikada nisam napisao, sve te priče koje nikad nisu dobile svoje stranice – koliko god mi to sada zvučalo patetično i jadno, to je istina. Kako se sve odigralo stoji u lju*avnom roze sr*nju “NEKOLIKO SUSRETA” (mom trećem romanu).Tada sam batalio sve i posvetio se pisanju. Ravno godinu dana nakon toga 26.10.2016. objavio sam prvenac “(PO)BEDNIK”. Danas taj dan slavim kao drugi rođendan. Ako ne zaboravim, pošto mi je pažnja k***c. Inspiraciju pronalazim u sebi, a kada to ne ide onda u ženama.

Da li ste očekivali takvu reakciju na Vaše knjige?

- Da. Bio sam toliko umišljen a nisam ni počeo da pišem prvu knjigu. Imam problem da uvek imam 158 različitih odgovora na isto pitanje a svaki odgovor je tačan. Očekivao sam, ali je nisam želeo i neko vreme sam se krio ispod kapuljače kao s**a i umišljao da sam umetnik, kao da sam bio ko zna šta, a realno nikog nije briga šta ti radiš i ko si ti. Bukvalno koga zabole? Ali to je vrh. U principu nikog nije briga – Ispunjavaj sebi želje i pusti druge na miru. Sad uživam i ne čujem više tuđe glasove u sopstvenoj glavi. Briga me za “slavu”, hoću lju*av.

Pominjete u knjigama dva ženska imena Anju i Ninu, da li je reč o stvarnim osobama i odnosima ili fikciji? Ukoliko postoje kakve su njihove reakcije na vaša ostvarenja?

- Tako je. Uvek pišem o stvarnim osobama. Reakcije su podeljene, kao i ja.

Predstavili ste svoja dela na Sajmu knjiga, devojčice su čekale u redu na potpis i sliku sa Vama. Da li ste očekivali toliko interesovanje?

- Ne bih te osobe nazvao “devojčicama”, to zvuči kao da je moja ciljna grupa od osam do četrnaest godina, a daleko je od toga. Najčešće su to osobe između osamnaest i trideset. Nije da se ku*čim, ali našla se ponekad i nečija baka na tom Sajmu… Imam fotke! Hahaha. Svi koji me podržavaju su preslatke osobe i i svi smo povezani plavim srcem koje gori dok se smrzava.

Kakve su njihove reakcije? Da li Vam se obraćaju? Kako se ponašaju?

- Čujemo se svakodnevno i komuniciramo o njihovim problemima, poteškoćama, planovima, napretku, krizama, oporavku mozga, ispunjavanju ciljeva. Obraćaju mi se neprestano i uvek jedno drugo podsećamo koliko je IZRAŽAVANJE svega PREBITNO! AKO NE UMETE DA RAZGOVARATE SA VAŠOM DECOM UPUTITE IH KVALITETNIM, DOBRONAMERNIM PSIHOTERAPEUTIMA – u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima, svestan sam da je teško – I PODRŽITE IH U RADU NA SEBI I UZAJAMNOM NAPRETKU I SLUŠAJTE NJIHOVE PROBLEME… ZNAM DA JE TEŠKO I ZNAM DA JE ŽIVOT SR*NJE I DA JE FRKA NA POSLU I DA JE PRITISAK OGROMAN I DA JE TERET NA VAŠIM LEĐIMA ZASTRAŠUJUĆE TEŽAK, POTPUNO RAZUMEM… ALI UKOLIKO RAĐATE DECU, PODSETITE SEBE DA TIME PRIHVATATE ODGOVORNOST ZA ZDRAVLJE NJIHOVOG MOZGA I SHVATITE IH OZBILJNO! Ako neko ne kapira: Mozakkkkkkkk postojjjjjjjjjjjjjjjjjjjjji i nije sve tako jednostavno rešiti i ne mora uvek nešto da se desi da bi ti se nešto desilo. NIJE SRAMOTA NEGOVATI MOZAK, MISLI, OSEĆANJA. Rad na sebi je najvrednija stvar uprkos ismevanju koje svakodnevno proživljavamo kad nešto radimo od sebe. NE ZANIMA TE ŠTA O TEBI MISLE DOK SI NA POČETKU, NATERAJ IH DA ĆUTE NA KRAJU.

Obzirom da sad već imate uticaj na tinejdžerke koja je Vaša osnovna poruka njima? Šta bi voleli da one nauče iz vaših knjiga?

- Moja osnovna poruka svim ljudima koji su deo moje podrške i deo plavog srca uvek glasi – Izrazite sve iz sebe. Naložite se na svoj napredak. Izrazite svoja osećanja kroz ples, sport, razgovor, rad, projekat, trening, odmor, pisanje, pobede, poraze, šetnju, slikanje, pevanje, vajanje, rezbarenje lima, šišanje, popravljanje automobila, šminkanje, krojenje, oblačenje, stvaranje, istraživanja, život, sve vaše što sam zaboravio da navedem… I postepeno okrećite sve u svoju korist, svojim tempom, makar počeli najsitnijim mogućim korakom i najsitnijim mogućim promenama I najsitnijim mogućim napretkom koji trenutno možete sebi da priuštite. “Spori napredak” je daleko iznad “nula napretka”. Sve što držiš u sebi pretvaraj u gorivo za nešto korisno. I dovedi u pitanje sve što ti kažu da ni pod kojim slučajem ne dovodiš u pitanje nego da ćutiš i veruješ u ono što ti se kaže. Koliko god to bliske osobe bile. Progovorite, ima ko da čuje.

Uopšte mladi danas - kako ih opisujete (objašnjavate)? Da ste "Vi neko" šta bi menjali, eventualno zabranili ili uveli... preporučili?

- Opisujem nas kao bića u potrazi za ventilom. “Da sam ja neko” ne bih sklanjao prepreke ljudima već gradio sposobnije ljude koji prevazilaze sve prepreke makar uz određenu pomoć s vremena na vreme. Međutim ako bih ukidao – svakako bih ukinuo polne organe silovateljima i pedofilima i ukinuo bih takozvane rijaliti programe koji zarađuju novac na glorifikovanju maltretiranja mentalno obolelih osoba kojima očajnički treba psihoterapija.

Šta su za Vas tetovaže?

- Npr. kao što neko ima omiljenu majicu, boju, patike, haljinu i voleo bi da to nosi svaki dan i svuda, tako ja nosim sve svoje stvari sa sobom svuda i zauvek.

Kupite moje knjige da nastavim da se tetoviram. Čak i da mrzite tetovaže, ja se ne ljutim. Pozzzz.

U najkraćem rezimeu novog romana "Neću više da ti plaćam psihijatra" navodi se da je ocena kritičara "sramota za književnost", a da govori o nekadašnjim lju*avnicima koji se posle selidbe u Ponte Seveso nalaze u situaciji da jedno drugom glume psihijatre. Prepisana terapija je uvek ista kao i način plaćanja: poluseks i paprike u snefu.

"Ko će od njih dvoje otići dalje da bi stigao do istog mesta, do lju*avi, koliko daleko je zaista daleko i kakve veze ima Nina sa tim kada oni koji stanu između njih završe sa nožem u leđima", govori se u novom delu Stevana Daničića.