Penzioner Momčilo Milčić prodaje Titov sat, plaši se za stare dane

- Morao sam da ga prodam jer, iako kažu da je ovo zlatno doba, ovo je neko čudno vreme u kome nije baš lako. Mladi odlaze, a odlaze i stari, pa je i moj sat krenuo za njima, da vidimo koliko vredi - kaže Momčilo Milčić za  Radio Slobodna Evropa.

Ponuda za kupce u Londonu

Milčić je zlatni ručni sat marke "marvin", koji je od Tita dobio za pobedu na Saveznom takmičenju metalaca Jugoslavije u Sarajevu 1979. godine, ponudio aukcijskoj kući iz Londona.

Sat je trenutno na proceni, kaže naš sagovornik, te doda da mu je jedan poznati kolekcionar u Srbiji nudio 7.500 evra, ali veruje da će u inostranstvu za sat sa ugraviranim Titovim potpisom dobiti znatno više, dovoljno za bezbrižnu starost sebi i supruzi.

- Sat je sada u Londonu gde se proverava dokumentacija, procenjuje vrednost i utvrđuje početna cena za aukciju. Očekujem da dostigne cenu od 30.000 funti - rekao je Milčić.Ovaj metaloglodač je tokom četrdesetogodišnjeg radnog veka u nekada najvećoj fabrici automobila na Balkanu dobio brojna priznanja, među kojima i Orden rada sa srebrnim vencem SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija). Sva priznanja čuvao je kao porodično blago koje je nameravao da pokloni Zastavinom muzeju u Kragujevcu, ali se predomislio i odlučio da proda najznačajniji deo svoje kolekcije.

- Kada sam u Sarajevu postao najbolji metalac Jugoslavije i kao nagradu dobio Titov zlatni sat, mislio sam da to veliko priznanje ne pripada samo meni kao pojedincu, već da je to priznanje i kolektivu iz koga sam potekao - kaže Milčić.Kolekcija satova i pehara

Milčić je, pre nego što je postao najbolji metalac Jugoslavije, tri puta bio prvak države u zanimanju metaloglodač, i isto toliko puta najbolji radnik Zastave.

Sa brojem godina predanog rada u Zastavi ređali su se i uspesi na brojnim radničkim takmičenjima i susretima. Izabran je za predsednika Radničkog saveta Osnovne organizacije udruženog rada (OOUR) Održavanje, drugog po veličini kolektiva u Fabrici automobila.

Uvećavala se i njegova kolekcija satova, medalja, pehara, povelja i diploma, samo ključevi obećanog stana nikako nisu stizali, jer je, kako kaže, "na tom terenu uvek bilo boljih majstora od njega". Posle višegodišnjeg čekanja pismom se za pomoć obratio lično predsedniku bivše Jugoslavije i ubrzo potom bio pozvan u Beograd.- U vreme dok sam bio najbolji metalac moje stambeno pitanje nije bilo rešeno. Dvoje dece, supruga, ja i bolesna majka živeli smo u iznajmljenom prizemlju kuće nedaleko od fabrike u kojoj sam radio. Morao sam da odem kod Tita i zamolim ga da interveniše, kako bih dobio odgovarajući stan. U naredna 24 sata opštinsko rukovodstvo mi je ponudilo nekoliko trosobnih stanova, da biram lokaciju i sprat - priča Milčić.

Pozivajući se na sopstveni primer, tvrdi da su radnici uvek bili obespravljeni i da je priča o samoupravljanju bila "šarena laža" za naivne, jer je radnička klasa i tada i sada bila slabo plaćena i "tretirana kao potrošni materijal".

- Tek kada čovek ode u penziju shvati da je život proveo u iluzijama, jer ga penzioni ček suoči sa surovom realnošću da se od dve prosečne radničke penzije ne može prosečno živeti. Supruga i ja ih potrošimo na plaćanje komunalnih usluga i lečenje, a ono malo što preostane je za hranu - rekao je Milčić.

Zbog toga je, kaže, razočaran u državu u kojoj je nekada živeo, isto koliko i u ovu u kojoj danas živi, odlučio da proda zlatni sat sa Titovim potpisom i sada očekuje informacije o početnoj ceni i terminu kada će se njegov zlatni sat naći pred potencijalnim kupcima.