"Starenje je ušlo u moj život. Bolje mi je da se slažemo"

Napisana je pre nekoliko godina, ali je reč o temi koja ne gubi na aktuelnosti...

- Imam 42 godine. Ljudi mi kažu da izgledam mlađe, da mi nikad ne bi dali toliko. Neki kažu da se dobro držim (taj kompliment u svojoj suštini podrazumeva da si star, ali im se ipak zahvalim). Prijatelj mi je letos rekao da sam se uvoštila, a muž je juče, gledajući neki video na kome imam 25 godina, prokomentarisao da nisam ostarila ni dan. Šta reći, svi me hvale. Ali ja im ništa ne verujem. Zapravo verujem da stvarno misle to što govore, oni me tako vide. Ipak, moje oči vide bolje. Ja starim - piše Teklić.hr.

- Starenje mi je oduvek bilo bauk. Još u srednjoj školi sam zagledala ko ima izboran vrat, a ko pečat od mrštenja među obrvama. Prestala sam da pušim čim sam čula da od duvana koža gubi elastičnost i stari. Sa 29 godina sam se osećala najstarije ikada. Mislila sam da je moje prošlo i da je vreme za pokop. Od 30. do 40. godine naizmenično sam starila i podmlađivala se. Taman bih pomislila da više nikad neću biti onako mlada i vitalna kao nekad, dogodio bi mi se neki preokret u životu koji bi me osvežio i ponovo sam volela sebe u ogledalu, koža mi je ponovo blistala, telo mi je bilo vitko i činilo mi se da izgledam neutralno i bezvremeno. Kao neka žena kojoj godine ne mogu ništa.

Tačno se sećam onog trenutka kad sam bila u zenitu svog života i u cvatu svoje zrelosti. Od ove tačke nadalje, sve će kreniti da stagnira i propada, mislila sam. Međutim, ta „tačka“ je potrajala malo duže. Rodila sam dete, izgubila majku, prošla sam kroz svemirski umor i svemirsku tugu, ali to nije uticalo na moj izgled i držanje. Na maminoj sahrani sam pogledala u dve crne jame podočnjaka i pomislila: 'Možda će mi zauvek ostati na licu'.

Smrt majke nije mala stvar. Ostavlja tragove na duši i na telu. Ali telo se začuđujućom brzinom iscelilo, za razliku od duše koja će me boleti zauvek. Ipak, godine su ono što ni najotpornije telo ne može da pobedi. Kad-tad nas sustignu. I ja već neko vreme znam, osećam, vidim, da su sustigle mene. Počela sam da starim. Tek pravim prve korake u tom novom iskustvu, iskustvu starenja, i po prvi put u životu shvatam koliko zabluda i predrasuda sam imala o starosti.

Koliko god da sam je se bojala, starost sam doživljavala kao nešto prirodno, što čoveku spontano dođe, a da on i ne primeti. Posmatrala sam stare ljude kao da su oduvek bili stari, kao da je starost deo njihove prirode. A sad mi je jasno da nije tako. Starost nije ni spontana, ni usputna, niti je lako navići se na nju. Trenutak kad ćelije u vašem telu počnu da se gase, kad znate da više nema nazad i da je vaše telo predmet koji se troši, koji će se na kraju potpuno potrošiti, taj trenutak je kao prva depeša koju je Smrt poslala na vašu adresu.

Kako vreme prolazi, smrt nas sve više nagriza, okupira nam telo, postaje mi. Život se lagano gasi. Lagano, ali ne i pomireno. Plamen života uvek je mlad, uvek začuđen starenjem i konfrontiran smrti. Ko zna koliko onih staraca za koje sam mislila da su pomireni sa svojim godinama i oronulim telima, zapravo u sebi nosi mlade duše koje se čude šta ih je snašlo, odakle im to staračko telo i kad je život već proleteo. Starost je ozbiljno egzistencijalno pitanje, iskustvo koje svi delimo i koje nas menja, osvešćuje i opamećuje.

Rađanje deteta i smrt majke su takođe takva iskustva. Ekstremno teška i neprebrodiva. Moraš ih pustiti da te sruše i da se opet izgradiš iz temelja, potpuno nov, drugačije konstruisan. U tom smislu, starenje je za mene izazov. Rešila sam da ne paničim. Mi žene koje sebe smatramo lepim najteže se opraštamo od mladosti. Nije lako rastati se od lepote. Sva sreća pa sam tu distinkciju napravila još davnih dana: lepota i mladost nisu iste stvari. Ima lepih starica i ružnih omladinaca. Ne mogu uvek da budem mlada, ali mogu uvek da budem lepa.

Pa polako, korak po korak, dan po dan, seda po seda, bora po bora. Starenje je ušlo u moj život i ne planira da ode. Bolje bi mi bilo da se dobro slažemo. Samo budala objavljuje rat nečemu nepobedivom.

Na kraju krajeva, kad pomislim na sve prerane smrti, na teško bolesnu decu, na moju majku koja nije dočekala starost, jasno mi je da je ta „strašna“ starost zapravo privilegija, koja nije data svakome. Starenje je znak da smo preživeli mladost i da smo i dalje tu. Daj da nam bude drago zbog toga.