"Prirodan porođaj boli, ali ni blizu kao carski"

- Da vam se predstavim, moje ime je Milica, majka sam dve devojčice Mie i Tee, po struci sam diplomirani ekonomista i živim u Beogradu. Želim da podelim sa vama svoje iskustvo prirodnog porođaja i porođaja putem carskog reza.

- Prva trudnoća je bila jako teška, na samom početku javile su se kontrakcije koje su se nastavile tokom cele trudnoće i uslovile strogo mirovanje 40 i više nedelja.

- Ironija je ta da sam sa tim kontrakcijama i mirovanjem primljena u bolnicu, jer sam prešla termin četiri dana, bez simptoma porođaja. U toku noći kontrakcije su počele povremeno, pa sve češće i jače. Babica me je pregledala: "Jedan prst, nećeš ti skoro, lezi spavaj", što je bilo lako reći, ali teško učiniti. U salu sam ušla ujutru nakon dosta sati provedenih u bolu, znoju i muci. U 22:15 časova stigla je moja prva ljubav. Urađena mi je epiziotomija, ali bol se tu zaustavlja, jer konačno uzimaš vazduh normalno, javljaš dragim ljudima lepe vesti i slično. Ujutru sam već uz pomoć babice ustala, istuširala se, doručkovala i stigla je beba koja je do polaska kuci bila sa mnom. Trećeg dana samo napustile bolnicu, takoreći oporavak je bio skoro gotov. Da nije bilo epiziotomije, to bi bilo to. Rez od epizotomije je boleo još neko vreme. Tad mi je bilo strašno bolno i napon, ne možeš sesti, ne mozes ustati iz kreveta normalno, ali opet ni blizu carskog. 

- Druga trudnoća je bila okej, primljena sam u bolnicu osam dana nakon pređenog termina, na prijemu su ustanovili da sam otvorena tri-četiri centimetra i odmah su me uputili na spremanje za porođaj. U salu sam ušla oko 10 časova i pored svih ispunjenih uslova, beba nije htela da siđe i odlučeno je da se uradi hitan carski rez. Oko 20 časova, dok čekam da me pripreme za carski rez, u sebi mislim: "Uspavajte me vise samo da ovaj bol prestane", jer kontrakcije su bile na minut. Ali bol tek kreće.

- Budim se u sobi, od bola ne mogu da dišem, pričam, pomeram se, žena do mene mi nudi da mi doda telefon da se javim mojima: "Hvala, ali ne mogu, nemam snage." Bila sam jako žedna, grlo me grebalo od tubusa, vodu nisam smela, naravno. Ta noć u bolovima nekako je prošla. Ujutru je trebalo da ustanem uz pomoć babice, od bola nisam mogala da se ispravim, suze same kreću, vraćam se u krevet, pokušavamo predevče opet, ali situacija je slična. Treći dan dobijam čaj i par keksića, do tada sam bila samo ne infuziji. Činilo mi se da bih pojela vagon, međutim od bola ni to ne ide. Bebu donose povremeno, dojenje je preteško, ne mozeš na stranu od bola, injekcije za skupljanje materice bole užasno. Ti držis bebu i strahujes da je ne ispustiš. Treći dan skidaju katetrer, kad moras da smognes snage i sama ides u toalet i nazad. Četvrti dan je malo lakše, ali i dalje boli. Ukoliko ne možeš u toalet i ne ispuštaš gasove, što je veoma bitno, uradiće vam klistir. Nižim ženama penjanje na bolničke krevete biće pravi pakao posle carskog.

- Oporavak je barem meni bio znatno duži i teži. Prvo neko vreme nema podizanja tereta, spremanje kuće, kupanja dok se ne skinu konci, na svaku promenu vremena rana zaboli.

- Priroda je priroda, boli kao sam pakao, ali bol brzo i nestaje, tačno napravi onako kako treba biti. Viša sila operacije je nešto sasvim drugo. Zato svaka žena koja nema opravdanih razloga ne treba da insistira na carskom rezu misleći da će to biti manje bolno, već dozvoliti prirodi da uradi svoje.