Grahovac: "Da sam patentirala te montone, milione bih imala"

Danas već čuvena modna kreatorka Irena Grahovac objavila je na Tviteru ispovest o tome kako je postigla uspeh.

Njenu priču prenosimo integralno:

- Pre dvadeset godina sam spakovala kofere i otišla u Tursku. Turcima su tada bili potrebni evropski dizajneri, njihove studije dizajna su bile još u povoju.

Nikoga nisam poznavala osim čoveka koji me je pozvao, turski jezik nisam ni razumela.

Bilo je to ludo hrabro.

Zadatak mi je bio da dizajniram bunde od jagnjećeg krzna za rusko tržište.Pakao!

Desetak dana sam se pravila luda, nisam poznavala ni materijal ni tehnologiju izrade.

Imala sam jedan notes u koji sam zapisivala sve turske reči koje su mi potrebne.

Danju sam radila, noću učila.

Očima sam krala zanat. Nakon desetak dana bila sam spremna, ukapirala sam sistem i naučila da se sporazumevam.

Montoni su se tada kopčali na dugme, eventualno pertle. Užas! Mislila sam da napravim monton po uzoru na bajkerku - kopčanje na rajfešlus. Nisu razumeli.

Nisam marila, nastavila sam da teram po svome i razvijala sam kolekciju.

Naravno, usput sam radila i gluposti za Ruse.

Tek je 2003. monton na rajfešlus ušao u serijsku proizvodnju i to je bio pravi boom. Sada su svi ovi montoni koji se prodaju od Amerike do Australije rođaci mog montona.

Da sam to patentirala, bila bih milioner. Nisam.

Turci su zaradili ogromnu lovu na tom proizvodu (krađa dizajna je jednonoćni rad). E, večeras mi taj isti lik koji me je pozvao, kaže da Istanbul treba da mi podigne spomenik zbog svega toga, a ja tužna.

Gledam kako jedan zanat nestaje, kako čitava industrija propada.

No, nema veze, idemo dalje.

Sada tečno govorim turski, Istanbul poznajem kao svoj džep, prošle godine mi je Tursko ministarstvo privrede dalo nagradu za ukupan doprinos... blablabla, ali orijent više nema isti miris. Nema zara trgovine, nema dizajna... svet ne miriše lepo. Nestali su kupci, dizajneri, zanatlije.

Jedna stvar je ostala u Istanbulu - bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti. Skoro svuda će se pronaći neko ko priča srpski, ako je druga ili treća generacija iseljenika, ili bošnjački ako je prva. Svejedno, razumemo se.

I tako, malo nostalgije, malo tuge i mnogo nade da će ovo ružno vreme proći...

To je to!

U 4:30 krećem na aerodrom.

Vraćam se kući, pa ponovo nazad... 20 godina isto... slično - zaključila je Irena u svojoj ispovesti.