Jugoslovenska dizajnerka ispisala modnu istoriju

Istorija mode i modnih kreatora Jugoslavije počela je potpisom Mirjane Marić piše Naše mesto.

"Upoznala" je socijalizam sa visokom modom i njene kreacije su nosile prva dama Jugoslavije, Gadafijeve "amazonke", belgijske princeze, ali najviše jugoslovenske "drugarice" – koje su i te kako bile dame i svaka je imala (i još u ormaru čuva) bar jednu "krpicu" sa potpisom čuvene kreatorke… pitajte mame, tetke, bake.

Zapravo, jedina iz tih generacija za koju se tvrdi da nema nijedan komad sa čuvenim potpisom je – sama Mirjana Marić.

"Nemam nijedno parče od svojih kreacija. Ima moja ćerka, ja baš ništa", kaže čuvena (penzionisana) dizajnerka, koja već decenijama živi na relaciji Srbija-Sjedinjene Države: "Uvek sam volela Maks Mara kapute, a naša ‘Sloboda’, Kula pravila je odlične štofove – pa sam i ja proizvodila kapute. Sve sam to podelila… Danas volim da uđem u radnju gde ima dobre odeće – gde ima Ralf Loren na rasprodaji…pa kupim jaknu!"

Do sada je izbegla da oblači samo – estradu. "Ja sam to presekla u startu tako da nikog nisam primala. Žene političara sam morala da primam – jer je to bilo pitanje: da li ću zadržati taj prostor."

Jugoeksport i…Ostalo je istorija

U saloncu u centru Beograda, Mirjanin trpezarijski sto zatrpan je najnovijim modnim magazinima. Pokazuje kreacije Ralfa Lorena, štofove Maks Mare i primećuje kako "klasika uvek deluje otmeno".

Tokom četiri decenije duge karijere, koju pre svega pamtimo po pretaporte deluks kolekcijama koje je radila za "Jugoeksport", najviše je volela da radi vunu, ali nije odolela ni novim materijalima.

"Volela sam da radim fine vunene haljine. I svilu. Ali ne mogu da kažem da sam ostala otporna na veštačke materijale: napravljene su neke izmišljotine koje su veoma dopadljive, maltene od đubreta. Važno je da bude jako, jako ženstveno. Suknja kao pojam danas se izgubila, skoro da je nema. Glavna garderoba su pantalone, džins. Kad sam bila mlada nosili su se žiponi, pa se to štirkalo, imala sam uzak struk…pantalone sam nosila samo na more, u Rovinj. To su bila striktna pravila, jer sve je imalo svoje ‘kako se nosi’. Danas nema nikakvih pravila. Nema više one želje za otmenošću."Mirjana Marić završila je 1960. Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, a zatim poslediplomske studije u Mančesteru, u oblasti tekstila i savremenog kostima. Njena prva kreacija ikad zato je bila inspirisana pop-artom i Bitlsima.

Sa Jugoeksportom saradnju je započela 1968. i – ostalo je istorija u svetu mode. Iako, možda je nejasno otkud u jednoj socijalističkoj državi – visoka moda?
"To je bilo na silu. Bukvalno. Ja sam imala sreću da dođem u Jugoeksport, koji je pretendovao da bude lider u svemu. Htela sam da pravim ‘pret a porte de luks’, što sam viđala u Italiji, Francuskoj. To se razlikuje od ‘najviše mode’ po broju komada, a ne kvalitetu. ‘Jugoeksport’ je do tada bio čisto trgovačka kuća i bilo je velikih otpora da napravimo proizvodnju."

Mirjana se seća kako je uopšte nije zanimalo da zaradi, već samo da radi. Kaže da je tek kasnije od saradnika iz Slovenije "naučila" da rad ima i da mora da ima cenu. Priča o visokoj modi u socijalizmu bila je uspešna zahvaljujući tome što je to bila velika proizvodnja, širom Jugoslavije, te zato što se sve "jako lepo prodavalo".

"Jugoeksport je imao menadžment zapadnjačkog mentaliteta. Želeli su da se socijalistička Jugoslavija prikaže malo drugačije. Ko god je dolazio u državne posete, od Gadafija do belgijske kraljice, pozvan je u Jugoeksport i prikazana je revija. To je dizalo rejting i Jugoeksportu i Jugoslaviji. Imala sam sreće da sam upala u vremenski period koji je bio potpuno neshvatljiv i nestvaran…i nikad se neće ponoviti."

Diplomatija i moda

Sa Jugoeksportom i Mirjanom Marić cvetala je tekstilna industrija od Triglava do Đevđelije.

Kreatorka se seća kako je u Homolju organizovala sela gde žene štrikaju i da je samo jedno selo pravilo 1.500 džempera nedeljno. U Velikom Gradištu, radili su kožu. Modeliranje – u Mariboru…

Tito i Jovanka Broz su u čast belgijskog monarha priredili reviju kreacija Mirjane Marić, a kraljičina sestra toliko se oduševila da je, pravo iz Titove vile sama otišla u nekadašnju zanatsku zadrugu u Velikom Gradištu, na Dunavu.

"Princeza Paola bila je u političkoj poseti i prikazali su joj kolekciju s nekoliko komada od kože. Primetila je nekoliko komada i poklonili su joj nešto belo. Pitala je gde se proizvodi, a ja joj rekla: sto kilometara od Beograda. Sela je u kola i dovezli su je u Veliko Gradište, u fabriku napravljenu od saračke zadruge i tu se ‘obukla’."

Po Mirjaninim rečima, ključ uspeha bio je u posvećenosti i odličnoj organizaciji svih koji su učestvovali – od kreiranja do prodaje.

"U Veliko Gradište dolazila sam petkom. Njihov menadžment bio je jako preduzimljiv, svi su me pažljivo slušali i zapisivali i sve sprovodili – od petka do petka. U Mariboru je bio modno-modelarski pogon, oni koji prave šnitove. Bez toga nema ništa. I danas su u Njujorku najbolje plaćeni oni koji se zovu ‘pattern makers’. Napravi vaš šnit za sva vremena. Posle obuke u Mariboru, pomerili se i u Veliko Gradište. Dođem u petak, dam im nove modele, da se od svakog crteža napravi po pet, šest komada. Radili su s Ateksom. Kad se to sašije, ide u Ateks u prodaju, pa sam već pred sledeći petak imala informaciju šta se prodaje."

Dizajnerski komadi Mirjane Marić rađeni su u ograničenim serijama, od 100 do 150 komada. I čak i u "zlatna vremena" kad je reč o standardu građana Jugoslavije, bili su prilično skupi.

Bescenje u vreme inflacije

"Period inflacije sam prosto tragično doživljavala. Tri, četiri kamiona robe odvezu Robne kuće Beograd. Dok dođe na naplatu – bescenje. Uništavanje. To je izgleda bio nečiji cilj, da se sve uništi. Da se urniše nešto stvoreno i napravljeno, to je po nekoj političkoj direktivi. Da se sve obezvredi pa da se proda budzašto. Otišla sam u Ameriku na tri meseca na početku inflacije, kad je počelo otimanje…infarkt sam mogla da dobijem, oni su i mašine prodali! Ne mogu ni da se setim kad je to tačno bilo…sebe sam ‘sklopila’ tako da zaboravim sve neprijatno."

Instant moda i Ralf Loren

Slavna kreatorka primećuje da je reč o trendu koji je globalan i da „niko više ništa ne proizvodi, osim Azijeˮ.

"Sećam se pre šest godina u Njujorku, na Petoj aveniji bila je divna radnja, velika kuća, zgrada iz 19. veka. Svratim, vidim nema Kardena, Šanela, Sen Lorana… Vilu renoviraju, piše ‘uskoro’. Sledeće sedmice, umesto kreatora – H&M. Uselile se bukvalno neke tralje, neke šarene pantalone, to je grozno! To je šok, ovakve divne ličnosti iz sveta mode – to je iščezlo, a uselile se neke tralje. Rekla sam ćerki: ‘Ovo ne može da traje!’ Ona kaže: ‘Potisnuće i sve ostalo.’ I, to se desilo.”

Trend „preseljenjaˮ proizvodnje tekstila u Aziju zabeležen je i ocenjen kao „drastičanˮ još sredinom devedesetih. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, od 1970. godine do 1990, broj zaposlenih u tekstilnoj industriji u Aziji drastično je povećan, pa je, na primer, samo u Maleziji broj tekstilaca u tom periodu skočio za 597 odsto! Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, 2016. Kina je izvezla tekstil vredan 206 milijardi dolara.

"To je vremenski period u našim životima i to doživljavam jako teško. Zbog para, proizvodnja se preselila u Aziju, a svuda je stigao američki način života… Kod njih, bože sačuvaj da žena kupi lepu svilenu košulju, to mora da se održava, da se nosi na hemijsko čišćenje… Nosi se samo ono što može odmah da se obuče, eventualno da se opere i – baci."

Kreatorka, koja danas živi "malo u Beogradu, malo u Masačusetsuˮ, kaže da je ceo svet prihvatio američki način života, koji je bitno različit od našeg: „Ma kakvo peglanje?! Kod moje svekrve se znao dan peglanja, sve one čipke dok se srede… Danas da nađeš ženu kao pomoć u Americi, pitaju te – kako, šta, kakvo peglanje?! Sve to se preselilo kod nas. Mi prihvatamo sve ono samo najgore! I – prihvatili smo.ˮ

„Gledam američke kreatore, osim Ralfa Lorana koji je sinonim za otmenu eksluzivnost i eleganciju. On je počeo karijeru tako što je pravio kravate: tada su bile filmske dive, sa divnim kosama, prelepe žene. On je za njih radio, za svet koji ceni kvalitet, on i dan-danas radi to. Imao je ekskluzivne butike i prodavao po najluksuznijim robnim kućama. Danas, on ima butik koji je manji od ove moje dnevne sobe, samo u Čelsiju. Pričala sam s čovekom koji je za njega nabavljao metražnu robu, pričao mi: ‘Kupim 160.000 metara kašmira, fine alpake… sad, kupim šest do osam hiljada.’ Ralf je smanjio proizvodnju, jer se elita kupaca smanjila. To je apsolutno globalna pojava. Imam prijatelja koji kaže: Globalna američka arogancija se preselila na ceo svet. I stvarno je tako.ˮ

 „Izrađujemo po meriˮ

Zajedno smo gledale najnovije brojeve modnih magazina. Mirjana pokazuje intervju koji je pre nekoliko godina dala za jedan modni časopis: oduševljena je tekstom, ali joj se ne sviđa šminka manekenki koje nose njene kreacije. „Pogledajte te oči i ten – sve izgledaju ko vampiri“, primećuje, pokazujući tri manekenke sa preterano belim tenom i pretamnim krugovima oko očiju.

Žene u Srbiji i danas, kaže, prate svetske trendove i „nema tu velike razlike kad pogledaš devojkeˮ.

„Gojaznost je u Americi strašan problem. To je nešto abnormalno, ta njihova genetika, to nije gojaznost koju mi vidimo ovde. Umesto da se to uskladi, one idu na pijacu u šorcu. Strašno! Ali devojke…ne mogu da kažem da ima neke velike razlike.ˮ

Modu u Srbiji prati – kad je tu.

"Koga mogu da izdvojim? Neki uspevaju da komercijalizuju… Boško Jakovljević – on nije ni akademski obrazovan, ali videla sam njegovu radnju na Trgu Marksa i Engelsa, ušla i baš sam dobro zagledala. I, znate šta? To je jako dobro! On je razvio ceo koncept, od cipela i čarapa do odela. I to je sve up-to-date, veoma aktuelno.ˮ

„Američka arogancijaˮ je modi, kaže, učinila da svi idu da se „obuku za 50 dolaraˮ.

"Generalno, ne dopada mi se apsolutno ni svetska moda, a u Srbiji je bukvalno kopiranje onog što je u svetu. Velika američka imena – Hilfiger, Ford, Kors – imaju kolekcije. Proizvode veš negde u Kambodži za dolar, dva, tri. Pa za 20 ili 25 dolara Hilfiger prodaje majice. Meni je jasna slika: ta, takva današnja moda je ružna, baš ružna. Jer su te masovne komade od pamučnih tkanina koje su ovladale kroz žerseje – peru se lako, mogu da se razvuku… prihvatili u celom univerzumu. Skoro sto posto: ‘Idem da se obučem za 50 dolara!’ˮ

Čak i Italijani prate „trend grabeži da prodajuˮ.

"To je trend da bude što više te neutralne robe koja će se prodavati za bilo šta, a s druge strane, prave neke sumanute kolekcije – Prada naročito – koje su kontra svemu što je estetski… Prada se trudi da napravi estetski besmislenije od prethodnog. Totalno besmisleno – i upotrebom tkanine, da od kese napravi kišni mantil, sumanute kombinacije veštačkog i pravog krzna, štampanje, bojenje, dodavanje nakaradnih detalja – dugmadi, peruški. Meni je Prada sinonim za nešto najružnije što može da se kupi. Videla sam cipele od 5.000 evra… ne znam, ja bih bila veoma postiđena da u tome vidim nekog mog.ˮ

Po mišljenju Mirjane Marić, osim „te nakaradne Pradeˮ, u savremenoj modi najviše joj smetaju cipele sa potplatom i – jedno rame.

„Najviše me nervira jedno rame. To je asimetrija koja beži od estetike. Jedno rame ni na jednoj ženi ne može lepo da stoji.ˮ

Obožava Dolče i Gabanu, kaže da „lepo rade, lepo stilizuju sve što radeˮ.

Hvali i Aleksandra Mekvina, koji je imao „vizije na nivou bajkiˮ, a „naslednici drže taj konceptˮ.

„Maks Mara je odlična. Tu je sve lepo. Kombinacija vune i kože. Kaputi sa dva lica. Ta tkanina mora da se odvaja žiletomˮ, dodaje.

Mirjana Marić danas izbegava da se bavi „neprijatnim temamaˮ, ali ipak razmišlja o rešenju za tekstilnu industriju u Srbiji, po uzoru na Italiju:

"Sve češće viđam kod njih natpis ‘izrađujemo po meri’- to znači da drugačije baš i ne ide…. masovno su nikle male radionice sa pet, šest šivača sa malom proizvodnjom za svoje butike. Italija još drži do toga – Italija je sinonim za dobru odeću. To bi trebalo i kod nas… ali mora se imati početni kapital.ˮ