"Imao sam 17 teških operacija! BIO SAM OTPISAN I MRTAV": Kako je Pejaković govorio o borbi za život

"Brojali koliko sam imao operacija. Došli smo do broja 17. Četiri teške narkoze, vraćanje iz totalne narkoze u život, komplikovanih operacija koje su trajale i po sedam i po sati, do užasa koji će me zadesiti posle svega toga. U prvom krugu što sam uspeo pobediti je operacija slepog ceva, jedan i dva stenta, bajpasa, dva puta ponovljen. Na kraju, kad je trebalo da izađem iz bolnice, kao i sav normalan svet - doživim najgore, fasujem bolničku bakteriju, ne jednu, nego više njih. Tada kreće borba za život", ispričao je Pejaković 2019. godine u emisiji Pressing.

"Bio sam otpisan, mrtav, većali su od kojeg sam materijala da sam preživeo. Tada se videlo da sam se u bolesti poistovetio sa zemljom koja se zove Bosna, jer i ona boluje, ali će preživeti, kao i ja, uz mnoštvo infarkta", rekao je.

"Završio sam na infektologiji. Uz sve napore koje su činili lekari, izgubio sam 45 kilograma, došao sam niže od regrutne kilaže. U poslednji čas na inicijativu gradonačelnika Zagreba Bandića i načelnika opštine Centar premešten sam u Zagreb sa suprugom i uz mnoštvo detalja koji nisu prijali, uz nadljudske napore nekih lekara, u Sarajevo sam se vratio bez bakterija, što je najveći uspeh u Zagrebu", rekao je Josip Pejaković.

"Vratio sam se u Sarajevo, podigao sam se iz kreveta. Stalno sam išao u nepokretnost. Vezan si za krevet i pogled u jednu tačku. Neozbiljno sam shvatio celu situaciju, počeo sam naglo da se krećem, da izlazim, odlazim u život. Povredio sam nogu. Morao sam izvršiti jednu amputaciju na levoj nozi. Usledio je niz problema, bakterija, napada na stopalo, a na kraju i ideja da mi se amputira noga. Mi smo to odbili i tražili smo pomoć u svetu", nastavio je Pejaković.

Zahvaljujući prijateljima, pogotovo Seji Brajloviću, sreo je čudotvorca.

"To je Ninković, profesor, rekonstruktivac i plastičar možda najbolji na svetu. Moj prijatelj kojeg poznajem pre rata. Nazvali smo ga, moj sin mu je poslao uveče dijagnozu bolesti u 19 sati, on je u 7 ujutro odgovorio - ja ovo mogu rešiti. Morao sam otići na kratki odmor. Ja ću vam ovo uraditi besplatno, ali morate platiti kauciju. To se i učinilo. Naravno, taj novac nisam imao. 35.000 evra. Ljudi su insistirali da im ne pominjem imena. Javio se čovek iz Beča koji je tvrdio da me obožava, zvao je mog sina. On je rekao da imam problem. Pitao je ima li leka, sin je rekao da ima, ali nema para. On mu je poslao predračun i on je posle 15 minuta rekao 'neka stari ide'. Čovek kojeg nikada nisam video. Ujutro su uplatili kauciju, uz još neke napore, mog sina i kredita - skupili smo crkavicu", ispričao je Pejaković.

"Kasnije su se javili neki drugi ljudi u Skandinaviji. Zahvaljujući pismima, krenuli su u kampanju - 300 kruna za Josipa Pejakovića, to su Krajišnici koji žive u Skandinaviji. Oni su učinili napor taj. Krenula je i kampanja u Australiji. Onda se odavde se javila savest", naveo je.

Kako je moguće da se za Josipa Pejakovića skuplja novac - zar ne postoji sistem koji treba sve ljude zbrinuti, kada je ovakva situacija u pitanju?

"Morao sam ići u Nemačku jer ovde to nisu mogli da urade. Potpisali su to hirurzi da se to ne može obaviti ovde. Radilo se o gangreni, nema tajne. Međutim, rasulo koje je vladalo u Zavodu kantonalnom, zdravstvenom su ih naterali da administriraju. Nisam ja to shvatio kao grešku, nego kao problem. Premijer se javio da će se on lično rešiti problem finansiranja toga u celosti lečenja. Mene je to ponukalo da zaustavim kampanju u Australiji, Skandinaviji", ispričao je.

"Stvar se tu završila. Nisam više o tome razmišljao, niti sam se želeo dalje oko toga bacati. Bilo je medijskih senzacija, počeli su prebrojavati stvari. Sve se sretno završilo. Ja sam srećan čovek. Do neba sam zahvalan svim lekarima koji su mi pomogli da normalno dišem. Sedam puta sam bio otpisan, sedam puta mrtav. O tome treba razgovarati", rekao je.

"Ninković mi je predložio Našu malu klinku u Sarajevu i banjalučku bolnicu sa najboljim uslovima, i Foču gde ima saradnike. Izabrao sam Foču jer sam znao da je pokojni Boriša Stanović gradio kliniku, a i najbliža mi je. Sreo sam doktoricu Helenu Marić, doktoricu, koja je bila na radu kod Ninkovića. Nešto što ću ostaviti kao najemotovnije, imao sam odlične uslove na UKCS u Sarajevu, bio sam sam, imao sam apartman. Isto tako i u Zagrebu. Imao sam te uslove, jer sam imao imunitet da sam mogao umreti da sam ulazio među ljude koji boluju od drugih bolesti. U Foči sam rizično ušao, jer nije bilo jednokrevetnih soba. Onda sam došao na ideju da budem u hotelu. Onda je doktor Marić oslobodio kancelariju i rekao da ću ja biti tu. Uslovi su bolji nego u bolnici tu, držali su nas kao malo vode na dlanu. Služili su nas beskrajno, što nije izostajalo i u drugim institucijama. Meni su spasavali život u Foči i Minhenu. Tu su mi spasili i nogu i glavu. Nisam siguran da posle dve amputacije koje su očekivali da bi ostao na nogama, ili bi pao u depresiju i umro", kazao je.