Naša čuvena glumica je 3 puta menjala ime, živela je po podrumima i osedela preko noći

Rahela Ferari nije bilo njeno pravo ime. Rođena je kao Rosa (Rohel) Frojnd u Zemunu 27. avgusta 1911. Rado je odlazila u pozorište, najpre samo kao gledalac, uz pomoć rođaka koji je bio pozorišni rekviziter. Godine 1930. počela je da statira u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a već 1931. postaje njen član.

Godinu dana se usavršavala u Budimpešti, a zatim je 1940. angažovana u Umetničkom pozorištu u Beogradu, zajedno sa svojim suprugom Aleksandrom Stojkovićem. Kada se udala za njega, promenila je ime i prezime u Marija Stojković, a nakon Aleksandrove smrti, više se nije udavala.

Tada je promenila ime u Marija Stojković, a posle muževljeve smrti, uzela je umetničko ime Rahela Ferari.

Tokom Drugog svetskog rata nije imala angažmane. Zbog svog jevrejskog porekla i odbijanja da nosi žutu traku krila od Gestapoa, skrivala se u podrumima, stalno menjajući mesto boravka po malim mestima oko Beograda. 

U jednom periodu se predstavljala i kao vojvođanska glumica Ruža, a jednom prilikom je malo falilo da je otkriju. Naime, u toku noći joj je Gestapo zakucao na vrata, a ona je bila prinuđena da otvori. Uspela je da se spase zahvaljujući jednoj komšinici i svom talentu za glumu.

Komšinica, koja je znala glumičin pravi identitet, prišla joj je i zagrlila ju je, čestitajući je na navodnom novom glumačkom angažmanu, a Rahela je nastavila da se raduje sa njom i čak častila Gestapovce jer su joj „doneli sreću“. Oni su zaboravili da je legitimišu i sve se dobro završilo.

Ipak, kada se posle pogledala u ogledalo, shvatila je da je osedela od stresa.

Nakon rata je prvo radila u Novom Sadu, od pokretanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pozorišnu karijeru je ipak završila u Ateljeu 212. Od ranijih filmskih uloga, glumila je u kultnom ostvarenju koje je osvojilo Zlatnu palmu u Kanu, Skupljači Perja, međutim tek nekih desetak godina kasnije, u poznim godinama dolazi do izražaja igrajući male, ali upečatljive uloge senilnih, ali mudrih i lukavih baka, čije će se legendarne rečenice dugo pamtiti i prepričavati. To su serija "Grlom u jagode”, filmovi "Nacionalna klasa”, “Davitelj protiv davitelja”, "Tesna koža”, "Tango argentino”, TV drama “Čaj u pet".

Od sjajnih replika po kojim ćemo je pamtiti zauvek izdvaja se njen monolog iz filma "Tesna koža" - "Celog života sam štedela, ceo vek štedela. Štedela paru na paru, jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu i šta sam uštedela? Ništa!"

Kad nije bila na pozornicama i pred kamerama bila je obična žena koja se zanimala i radovala malim stvarima. Sama je sagradila kuću na obali Dunava, kosila travu, sadila voće. Bila je veliki ljubitelj životinja. Kao mala, poreklom iz siromašne porodice, nije imala igračke, niti bilo šta drugo sa čim bi mogla da se igra. Još tada je krenula da razvija svoju maštu, na ulici, gde bi čučnula i posmatrala mrave koji su u njenoj mašti predstavljali glumce, a ona je bila njihov reditelj.

Jako je volela Žarka Lauševića. “Mi stalno pravimo kerefeke”, govorila je o njemu i sebi. I dalje se prepričava anegdota kad je Žarko dobio sina. Nazvao je Rahelu u pola noći da joj javi srećnu vest. Ona ga je izgrdila što je zove u sitne sate, a on je odgovorio: “Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.”

U jednom od poslednjih intervjua je rekla: "Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“.

Preminula je 1994. u Beogradu, a sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Grobnicu deli sa kolegom Stevom Žigonom.