Pablo Pikaso je smatrao da je OVAJ film NAJBOLJI ikada: Traje samo 8 minuta, a nosi JAKU PORUKU

Umetničko nasleđe čuvenog španskog slikara i vajara Pabla Pikasa je jednostavno bez premca, a mnogi savremeni umetnici redovno ga navode kao stalni izvor inspiracije. Čak i ljudi koji se nisu slagali sa njegovom umetničkom vizijom smatrali su da je nemoguće odbaciti neverovatan uticaj koji je Pikaso imao na umetnost.

Njegova umetnost pod uticajem filma

Iako su njegova umetnička dostignuća veoma poznata, Pikaso je takođe bio uključen u svet kinematografije i čak se pojavio u filmovima nekih od najistaknutijih režisera tog vremena.

Pojavljujući se kao on sam, Pikaso se može videti u "The Testament of Orpheus" (1960) koji je režirao Žan Kokto, kao i u dokumentarnom filmu Anrija Žorža Kluzoa "Misterija Pikasa" iz 1956.

U stvari, mnogi naučnici su tvrdili da su Pikasov kubistički senzibilitet i njegova izobličenja ljudskog lica zapravo bili pod uticajem filmskog medija. Pikaso je zapravo bio filmofil od svoje 15-te godine, svoj prvi film video je 1895. godine, uhvativši projekciju u Barseloni i odlazeći kući da napravi sliku inspirisanu onim što je video.

"Najveći film ikada snimljen"

Kao takav, Pikaso je verovatno doživeo mnoga filmska remek-dela i iz njih crpio inspiraciju.

Pošto je sarađivao sa Koktoom i Kluzoom može reći da je bio svestan avangardnog filmskog senzibiliteta koji se spremao u Evropi, ali postojao je jedan poseban rad koji je nazvao "najvećim filmom ikada snimljenim".

Kratki film koji traje samo osam minuta, o kojem je Pablo Pikaso govorio, zapravo je kritički hvaljeni dragulj škotsko-kanadskog animatora Normana Meklarena. Poznat po svojim eksperimentima sa filmskim medijem i svetom animacije, Meklaren je krenuo stopama Sergeja Ejzenštajna i razvio mnoge pionirske tehnike koje su i danas relevantne u svetu eksperimentalne kinematografije.

Jedan od najkontroverznijih projekata

Pod nazivom "Komšije", kratki film je producirao Nacionalni filmski odbor Kanade i od tada je naveden kao jedan od najkontroverznijih projekata koje je NFB ikada podržao. Film je na kraju osvojio Oskara, ali verzija koja je osvojila nagradu zapravo nije bila originalna vizija koju je Mekaren imao na umu.

Malo je filmova koji destiluju divljački apsurd sukoba u nešto tako kompaktno i potresno kao "Komšije", Meklarenov grozničavi san iz 1952. godine. Ovaj stop-moušn eksperiment uživo ne gubi ni sekundu - to je sirov, nadrealni udarac u stomak, vizuelna pesma o ludilu rata koja seče dublje nego što mnogi dugometražni filmovi ikada uspevaju, piše "Far Out".

Meklarenova genijalnost

Na prvi pogled, to je gotovo razigrano - dvoje komšija, dve kuće, cvet koji nevino cveta između njih.

Ali Meklarenova genijalnost leži u načinu na koji on izvrće ovu jednostavnu postavku u spiralno spuštanje u nasilje, dok se ljudi spuštaju iz civilizovanosti u haos zbog vlasništva nad jednim cvetom. Bez reči, bez velikih govora – samo tela u pokretu, manipulisana kadar po kadar, dok se njihova sitna rasprava pretvara u slepu, brutalnu destrukciju.

Meklarenova antiratna poruka nije zakopana u metafori – ona je oštra, uznemirujuća i nemoguće ju je ignorisati. U svetu koji stalno ponavlja iste greške, ovaj kratki film stoji kao bezvremenski podsetnik na to kako se čovečanstvo lako može rasplesti – i koliko je malo potrebno da se započne rat, prenosi Blic.