Siniša Kovačević o studentima: Nebeska deca - sokoli i sokolice

Pre samo godinu dana Siniša Kovačević je bio ljut na omladinu i pitao se tada, kaže, šta to treba da se dogodi da se Brankov most ponovo "zacrni od temena dečaka i devojčica koji izlaze iz Studentskog grada". Pitao se i šta treba da se dogodi da oni odluče da naprave svet po svojoj meri, da naprave vlastite stepenice, kako kaže, za svoje nebo.

- Govorio sam tada, a i sada kažem da količina nepravde staje u čoveka kao i adrenalin, u onoj meri u kojoj to telo može da istrpi. Govorim o telu kao kolektivitetu. Čak sam tada rekao jednu zastrašujuču metaforu - čekate li da vam plafon padne na glavu? I pogledajte sada, demantovali su me na najbolji mogiući način. U tih godinu dana, koliko je prošlo, oni su napunili godinu više i u tim godinama, 21, 22. to je ogromna razlika. Taj fenomen mentalnog i intelektualnog sazrevanja i stasavanja je jako bitan. U tim godinama se taj fenomen meri nedeljama i mesecima. Svaka nova pročitana knjiga, nova ljubav, položeni ili omanut ispit diže vas stepenicu više. I šta se dogodilo za tu jednu godinu, dogodilo se da nam studenti drže lekciju iz čestitosti, istrajnosti iz jednog neverovatnog sistema vrednosti u kome su uspostavili slogu i solidarnost kao nedostajću srpsku paradigmu - objašnjava Siniša Kovačević.

"Sokoli i sokolice"
On studente ne naziva mladim ljudima, već su za njega svi oni "sokoli i sokolice" i ukazuje na njihovu hrabrost koja se vidi i u tome do koje mere se i kako brane od napada režima, od toga da su prozivani "ustašama, Kurtijevcima, društvenim talogom", pa sve do toga da im režim sada svakog dana nudi nešto - kredite, stipendije.

- Ponudiće im režim svašta ali oni imaju snage da sve to odbiju - kaže reditelj.

Kovačević objašnjava i da se sam zbog neke vrste melanholije povukao i otišao na selo.

- Nisam to više mogao da podnosim. Povukao sam se zbog tetoviranih glavonja koji se parkiraju na mesta za invalide, zbog potpunog pomirenja sa nesrećnom sudbinom u kojoj su me ti novopridošli gorštaci isterali iz mojih kafana, oterali sa mojih trotoara i odvojili me od prijatelja. Studenti mi sada vraćaju nadu, nadu da ću u ovim mojim godinama ponovo osetiti slobodu - objašnjava on.

Navodi i da se tokom svog života oduvek borio za slobodu, da je odrastao u vreme Tita protiv kojeg je bio i priseća se da je u to vreme krišom slušao Glas Amerike.

- A onda smo ušli u post-titoizam kada se država raspala u plamenu i krvi. Posle toga smo ušli u Miloševićevo doba i sada, nažalost, dočekali ovu papazjaniju od vremena. Ja ceo svoj život tragam za slobodom, u sukobu sam s vetrenjačama, sa režimima, suočen sa zabranom svojih predstava, romana i umreću neslobodan - kaže se reditelj.

Govoreći o dobroti koju su sa jedne strane studenti izlili na ulice i nedostatkom iste kod onih koji vode zemlju, reditelj kaže:

- Ja, evo ne znam, da li su jasenovački logoraši spavali u januaru na livadi. Ovaj Mengele Inđijski je to sebi dopustio. Meni je to do te mere skandalozno da nemam reči, tu količinu preuzetog tuđeg stida koji je očigledno nedostajući u toj glavi i ali glavi koja mu je to naredila, jer on takvu Mengeleovsku odluku ne bi smeo da donese sam. I to je ono što vas tera da još više cenite tu mladost, te studente. Znate, i u letnjoj noći, pred zoru, zahladi. Naši studenti su hodali 40 kilometara, njihova tela su bila zagrejana do maksimuma, a onda su legli na stiropore i mokru rosnu travu, u januaru, da prenoće. Ta bitanga je morala tu halu da otvori toj deci i da kaže - izvolite - smatra Siniša Kovačević.

"Širenje zabluda mora biti krivično delo"
Kovačević ističe i da je širenje zabluda veoma opasno za društvo, a da svi oni koji to čine treba da budu odgovorni.

- Širenje zablude s jasno vođenom mišlju i ciljem bi moralo da bude krivično delo. Svako ko svesno i sa namerom dovodi građane jedne zemlje u zabludu, servirajući im pogrešne informacije i formirajući njihov pogled na svet na pogrešnim postulatima zaslužuje robiju. To nas mnogo košta, koliko? Pa ja u svojih 70 godina još nisam okusio slobodu, eto koliko nas to košta. I sada sokoli i sokolice moraju da se brane, ne samo od mefista i njegovih falangi, već i od onih koji bi da se prilepe, da se ušaltaju, da se brane od preletača - navodi reditelj.

Komentarišući svakodnevna i najrazličitije vrste nasilja sa kojima se studenti, ali i ostali građani sreću, Kovačević kaže da u svakom žitu ima kukolja, ali i miševa koji su mnogo pogubniji.

- Ako vi stimulištete i podupirete nasilje s određenom vrstom jasno vođene marketinške, političke i svake druge misli, pri tome maksimalno zloupotrebljavate medije, vi sejete mržnju. I šta onda može da nikne? Samo mržnja i ništa drugo. Da bi se oduprli tome potrebna je snažna i jaka moralna vertikala. Ti dečaci od 19 godina, koji su bezbolkama delili pravdu i koji su se punom brzinom zaletali i to uglavnom u devojke, oni isijavaju mržnju. Neki od njih su ubeđeni da rade pravu stvar, a neki to rade zbog tih bednih 500 evra mesečno. I eto, to vam je taj rasadnik mržnje - smatra reditelj Kovačević.

Navodi i da često citira rečenicu - "talenat je osećaj za meru".

- Taj osećaj za meru treba da se primenjuje svuda, u grastronomiji, ljubavi, umetnosti, i to znači - ničega ni previše, a ni premalo i onda dobijete vrhunsko jelo ili vrhunsko umetničko delo. Vlast je izgubila osećaj za meru, navikli su da nose rolekse, da sedaju u audije i crne džipove i misle da je to večito. Ali svaki čovek ima organ koji se zove - trpilo - kaže sagovornik N1.

Komentarišući rad RTS-a, Kovačević kaže da su mnogi ljudi koji tamo rade "kupljeni za tepsiju ribe i neke sitne i bedne povlastice".

- Dvanaest godina oni ćute i sad su se pojavili s transparentom - RTS je uz vas. Nisu uz njih čim su se sutradan vratili u te iste kancelarije, u tu istu redakciju. To je samo preletačka manifestacija za - ne daj Bože - navodi.

Nadstrešnica u Novom Sadu paradigma propasti Srbije
- Zašto je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu paradigma države? Probaću da vam objasnim ovako. Da li možete da zamislite da vas operiše metalostrugar? E, vidite, oni su dali metalostrugarima da operišu na Železničkoj stanici. Možete li da zamislite da se ceo državni vrh posle katastrofe u Novom Sadu pojavi s dogovorenom laži i da na televiziji kažu da nadstrešnica nije rekonstruisana? Možete li da zamislite tu vrstu neodgovornosti da neko na tu nadstrešnicu natovari još 20 tona? Možete lli da zamislite tu strahotu pogibije pod tim tonama betona, i koliko je ta smrt ponižavajuća kad vas kao bubašvabu spljošti nečiji nemar - objasnio je Siniša Kovačević.

I zato je, kaže reditelj, nadstrešnica u Novom Sadu je paradigma propasti Srbije.

"Da sam hteo da ljubim sultana u učkur, ja bih verovatno danas bio Lazar Ristovski"
Kovačević kaže da je veoma ponosan na sebe što nikada nije pristajao na kompromise.

- Da sam hteo da ljubim sultana u učkur, ja bi verovatno danas bio Lazar Ristovski. Nisam bezgrešan, ali nikada nisam ljude povređivao namerno. Otac mi je govorio - nemoj da te niko kune, a ako imaš makar jednog da te blagosilja nisi uzalud živeo. Moj pokojni otac mi je usadio tu rečenicu i ja sam se tako trudio. Ali nemoguće je odživeti život bez greha - zaključio je reditelj Siniša Kovačević.