"Ovo je propast jednog naroda, učinila bih sve da se istina čuje"

Na početku razgovora skida naočare za sunce, piše N1.

- Pripadam takvoj profesiji gde su važne oči, da se ljudi gledaju kad razgovaraju. Mislim da je to nefer prema sagovorniku, da stojim sakrivena iza nekih naočara. Čovek može da se sakrije iza njih, zašto kažu: 'Oči su ogledalo duše?“. To je istina. Ko ume da gleda i ko se bavi osobom preko puta sebe. A oni koji se bave sobom, njima je svejedno da li imaš naočare ili nemaš ' - započinje Ljiljana.

A na pitanje kakve to naočare treba da stavimo da progledamo, glumica odgovara:

- Moram da priznam da ne mislim da smo mi krivi, mislim da je to sistematski rađeno tako, da prosto budete skuvani i da mislite da ono što vam neko potura, da je to istina. Žao mi je i ove mladosti, i ovih starijih penzionera, iako sam i ja penzioner. Zato što oni duboko veruju u to, što neće da izađu na izbore, neće da se bave svojim životom. Oni misle da može da bude još i gore. To je tiho umiranje jednog čoveka, kada ima takav stav. Osnovna stvar su mediji. Kada bi mediji bili u službi ljudi zbog kojih postoje, onda bi ljudi skinuli tu mrenu sa očiju. Ovako su uspavani.

Ljiljana je prošla kroz toliko različitih likova i morala da uđe u njihove cipele. Kako kaže, nije oduvek bilo onako kako je sada.

- Nije, ali kažem – sistematski je rađeno da ne bude onako kako je bilo. Recimo, moja majka je imala samo osnovnu školu, pa neki kurs i srednju školu, bila je ratno dete. Bila je radnica u fabrici. Ali se vrlo dobro sećam kako je kupovala knjige na kredit, kako je slušala Arsena Dedića, žena koja je došla sa sela i tu upoznala mog oca, i tako sam se desila ja. Znači, njoj je nuđeno to. I ona je zbilja imala i potrebu za tim. Radila je nešto na sebi. Sada ne da vam ne nude, nego vas uskraćuju. I vi… kada vam nude psovku, rijaliti, nasilje… postajete deo toga i počinjete da se ponašate po tim pravilima - navodi glumica.

Kaže da je užasnuta ponašanjem mladih iz srednjih škola.

- Užasnuta sam, živim ovde u centru, u Beogradu, prolazim tako pored srednjih škola, čujem takve psovke, da sam užasnuta. I kažem: „Pa devojko, što radiš to? Vidiš kako si lepa, kako si zgodna, divno izgledaš, imaš pametne oči? Što to od sebe radiš?“. Šokiraju se. Malo me prepoznaju, pa nekad neće da odgovore ili kažu: 'Pa dobro, šta?'. Ali, meni je žao zato što oni nisu osvešćeni da budu drugačiji. Nisu oni krivi, opet kažem, nažalost, to je stvar medija. A mediji su u službi ne znam koga - kaže ona.

"Kada su pogrešni ljudi na pogrešnim mestima"

Kao miljenica medija, Ljiljana navodi da se menjaju prema njoj, u smislu da je negde više ne zovu.

- Ili su me zvali iz medija u koje ne mogu da idem. Rekla sam im da to nema veze sa njima, ali ja tu ne mogu da izađem. Bar mogu da ne mogu. To je moje pravo. Moram da kažem da sam jako zadovoljna odnosom moje publike i medija prema meni - dodaje.

U atmosferi u kojoj se sve više radi na podelama, ipak postoje ljudi koji su iznad toga.

- Postoje misleći ljudi. Život bez nade nema smisla, ali opet… Samo nadati se, a ništa ne preduzeti je ludost i vodi ka utopiji. Mislim da smo doterali cara do duvara što se tiče trenutka kada bi trebalo da uzmemo život u svoje ruke i da nešto pokušamo stvarno da uradimo u ovom momentu kada ništa nije onako kako bi trebalo da bude. Kada zemlja nije celovita, kada su pogrešni ljudi na pogrešnim mestima, kada su neobrazovani ljudi u kulturi, kada o moralu pričaju nemoralni ljudi, kada o poštenju pričaju nepoštene osobe. Ovo je stvarno propast jednog naroda. I to je naša bukvalno istorijska odgovornost da nešto uradimo. Neko će reći: 'Šta priča ona, to je takva utopija'. Ovo jeste vreme kada pojedinac isključivo misli o sebi i gleda kako da stigne do nekog cilja. Novac je najvažniji. I ništa drugo. Kakva emocija, ona se smatra primitivnom i manom kod čoveka“, ističe Ljiljana.

"Ljudi traže utočište"

Sve više ljudi vraća se pozorištu, čak i mladi, a glumica to ocenjuje rečima: "Ljudi traže utočište".

- Treba nam ta emocija. To što smo prihvatili novac… To je slatko, pa te omami, pa tebi lepo, a to je ustvari kič i to ne služi ničemu, a duboko tvoja duša pati. Nije sve u novcu, ali nažalost, bez toga ne može. U mom poslu, novac i tu slatkoću odbila sam vrlo puno puta. I moja floskula je da se karijera ne pravi na odigranim, nego na odbijenim ulogama. I to uvek košta. Zato što čovek ne razmišlja da postoji jedan imaginarni organ, a on se zove duša. O tome najmanje razmišljamo. I niko neće reći: „Razbolela mi se duša“ i ona pati kada se o njoj ne brinete. Ona je ta koja strada, a onda krenu druge fizičke bolesti – da vam srce preskače, štitna žlezda proradi. U tom smislu je najvažnije oslušnuti sebe i ostaviti sebe u skladu sa prirodom - navodi ona.

Ljiljana Blagojević glumica je koja je vrhunac svoje slave i popularnosti doživela 1981. kada je glumila u filmu "Sjećaš li se Doli Bel".

- Tada sam bila student. Moram da priznam da sam prvo prepoznala reditelja, pa onda scenario. Pročitala sam ga i bila tako zbunjena. Imala sam sreću da sam gledala film koji je režirao Emir i pomislila: Kako ovaj čovek rešava delikatne scene fantastično. I nisam imala dilemu uopšte da pristanem. I verujem svojoj intuiciji. Nisam ulazila u kalup jer sam odbijala… Upravo ono o čemu pričamo. Govorila sam neću, jer neću da idem putevima koji mi ne prijaju. A drugo, potičem iz krajeva gde vas prvo nauče da ćutite, pa tek onda da govorite. Što znači, nauče vas da prvo slušate, i tako kao dete sediš sa mudrim ljudima, starim i kad to naučite, onda naučite sebe i nekom strpljenju. To je vrlo važno, čovek danas to zaboravlja. Da naučite sebe da niste ni početak, ni kraj, i da umete da kažete neću. Da postoji nešto što se zove etika. I neću da radim nešto što nije u skladu sa mojom etikom - priča glumica.

Pre glume studirala je hemiju, a posle dve godine shvatila da to ne voli, već da je gluma njena ljubav.

- To je da idete po halama, da nosite gumene čizme, to je i fizički posao, ne samo hemijski. To su bili sigurniji poslovi, pola moje familije radilo je u Galenici. Možete zamisliti taj šok kada sam došla posle druge godine fakulteta i rekla da sam primljena na Akademiju, da menjam profesiju. Bilo mi je lakše da kažem da se udajem. Imala sam očuha, Hercegovca, i njegov brat je bio finansijski direktor RTS-a. I on je stalno pričao: 'Jao, kad bi onaj kauč znao da priča…'. Toliko o tome šta su oni mislili o javnim ličnostima. I ja dolazim sada da kažem da će meni to da bude posao. Da ću možda i ja da dođem na taj kauč. Da to kažem ljudima koji su van svega toga, i moja majka i moj očuh. I onda shvatim šta bi ih preseklo? Da se udajem! Dolazim i nosim flašu vinjaka i kažem da moram nešto da im kažem. „Ja se udajem“. Tajac. I gledam ih, dam onu flašu i kažem: 'Ma ne, ne, upisala sam Akademiju, za glumu'. Oni su znali, jer sam se tada bavila amaterizmom, da je to moja ljubav. I lakne im: 'Ma neka si, ma nema veze+ - priča Ljiljana.

Svoga očuha glumica se seća sa ljubavlju.

- Sećam se, pre no što je umro, rekao mi je: 'Doći će mnogo teška vremena, nemoj da se baviš politikom'. I čovek je bio u pravu. Nisam ga poslušala, bila sam u Skupštini grada kada su bile promene, kada smo se oslobodili onoga što je i sada, a to je režim Slobodana Miloševića - priča ona.

Osvrćući se na to vreme, kaže da je i tada kultura poslednja rupa na svirali za svakoga.

- Možda je najbolje prolazila, možda je strašno što ću to reći, kada je bila gospođa Nada Popović Perišić ministar za kulturu, i kada je budžet za kulturu bio kakav je nezamisliv u ovom trenutku. A to je bilo vreme u Slobodana Miloševića. Fakat je bilo drugačije - navodi glumica.

"Živim sa državnim neprijateljem"

U ovom trenutku, svi glumci, posebno oni koji nešto govore, ljudi su koji su najveći državni neprijatelji.

- Znam, ja živim sa jednim, koji je prozivan u Skupštini. Razumem da je politika kao prljava, mada ja neću da pristanem na to… Politika ne mora da bude ovakva. Sećam se da sam ja donela odluku za vreme bombardovanja da će sva pozorišta da rade besplatno, iako me kolege nisu razumele i bunili su se. Ali rekla sam im da su pozorišta radila i za vreme Drugog svetskog rata. Kada je krenulo bombardovanje, videla sam toliki strah kod ljudi, da sam rekla: 'Pa oni će da polude tako zatvoreni u kući, sami, sa strahovima da li će da padne bomba…'. Organizovala sam prvi koncert na Trgu republike, uz napomenu Civilne zaštite. Rekli su mi: 'Bude li jedan čovek poginuo, vi ćete biti odgovorni'. Rekla sam im: 'Nikakav problem' i poslala im telegraf: 'Pokušala sam da otkažem, odbili su mi poslušnost. Naravno, sve sam slagala, da bih i sebe zaštitila. Tad nas je prozvala Crkva i rekla ovo je satanistički znak. I državni neprijatelj' - prisetila se teških dana Ljiljana.

"Učinila bih da se čuje istina"

Čuvena srpska glumica kaže da bi otvorila medije za sve, da je ona neko.

- Učinila bih sve da se istina čuje, ma koliko bila bolna. Meni je to najvažnije. Pa ko hoće, neka progleda, a ko neće, kome je život kao noj da gurne glavu u pesak lepši, neka živi tako. Svako je vlasnik svog života.