Branka Katić o novom filmu: Predrasude su još tu

Glumica je bila gost festivala gde je govorila o poziciji umetnika u kinematografiji, kao i radu sa mladim autorima.

Poznati ste po tome što uvek rado podržavate mlade umetnike, a ove godine na programu LIFFE festivala našao se veliki broj mladih umetnika. Šta možemo da naučimo od mladih autora?

– Oni uvek nose fantastičnu energiju, jedan svež pogled na svet i mislim da je to što mladi reditelji imaju dragoceno. Oni su budućnost naše kinematografije. Volim da radim sa mladim rediteljima, zato što su oni neki novi duh i neko novo vreme.

U okviru festivala održana je regionalna konferencija reditelja na kojoj je bilo reči kako o poziciji reditelja u savremenom stvaralaštvu, tako i o egzistenciji filmskih radnika. Kako je vaše mišljenje o ovim temama?

– Reditelji kod nas imaju neverovatnu umetnički slobodu, a pošto živim i u inostranstvu znam da tamo imaju mogućnost da režiraju, ali nemaju glas u montaži, producenti tu dosta imaju moć i poslednja su ruka u odlučivanju. Ne znam koliko su reditelji ovde svesni toga da imaju mogućnost da budu autori. Što se tiče filmskih radnika i glumaca, ono što ja primećujem, to je da pokušava da se snimi što više materijala u jednom danu, što ne mislim da je dobro. Pošto sam u ovoj industriji više od 30 godina, sećam se nekih dobrih vremena kada smo imali više vremena da napravimo nešto dobro. Više govorim o televizijskim produkcijama nego o filmu. Ovo je brzo vreme pa svi pokušavaju brzo da snimaju, a ne mislim da je to uvek dobro. Mislim da je tragično to što su glumci još uvek samo izvođači, to da smo i mi autori tih uloga nam je oduzeto, pa zato ne dobijamo nikakve tantijeme kad se filmovi i serije repriziraju na televiziji što nije u redu, ali, takođe, znam da smo aktivni u vezi sa tim i da radimo sve da se zakon promeni.

Sinoć je prikazan film „Praznik rada“ u kom glumite. Šta je to što mislite da je posebno važno kada je reč o ovom filmu? Kako biste ga predstavili nekome ko ga nije gledao?

– Mislim da je to jedan dobar domaći film koji na suptilan način pokazuje kako traume koje je rat ostavio još uvek postoje. Mislim da je film, takođe, pun ljubavi i da krene lagano, sa nekim humorom, a na kraju filma vam je jasno da sve te traume koje smo prošli i dalje definišu to kako živimo. Priča je o grupi ljudi iz Sarajeva koja pokušava da slavi praznik koji smo voleli da praznujemo ranije, praznik rada koji je za vreme komunizma bio jako popularan. Dešava se hapšenje jednog žitelja iz tog kraja koji je optužen za ratne zločine, pa kroz prizmu kako njegovi prijatelji i komšije gledaju na sve to, shvatamo koliko su podele i predrasude još uvek tu.