"Mnogi su mislili da ne glumim, da sam Pikac"

U intervjuu za "Telegram.hr" Dimitrijević je pričao o svojoj karijeri, predstavama koje igra na Brionima, Radetu Šerbedžiji, svom ocu glumcu, ali i o svojoj najpoznatijoj televizijskoj ulozi – liku Pikca u seriji "Vratiće se rode".

- Ja sam tada izbegavao komercijalne televizijske projekte, jer sam sebe doživljavao kao underground, alternativnog umetnika. I mislio sam da tako treba i da ostane. Bila mi je strana ta vrsta popularnosti. To je isprva trebao da bude samo jedan dan snimanja, imao sam samo jednu scenu. Pa se to dopalo reditelju Goranu Gajiću, producentima i kolegama, pa su dodali još jednu scenu, i još jednu, pa je sve poraslo i dobilo malo veći volumen. Ta neka televizijska publika nije ni znala da sam ja glumac. Mnogi su mislili da ja ni ne glumim, da sam ja on… - priseća se poznati beogradski glumac.

On dodaje da "ne zna šta mu je dobro donela ta uloga".

- Ja nikada nisam hteo da budem poznat i slavan, a to mi je donelo da budem prepoznat na ulici. Od tada na dalje sam dobio gomile ponuda za potpuno slične uloge od čega sam morao da se odbranim, jer to nije bio izazov na bilo koji način. Opet, moram reći da posle te uloge ja dve godine nisam imao ponude da snimam bilo šta drugo, dve godine me niko ni za šta nije zvao. Mislio sam eto barem ću sad imati mnogo više posla, ljudi su videli da umem da odigram nešto dobro i da će me više zvati. Tako da se kasnije moja televizijska karijera nastavila kao da se Pikac nije nikada ni dogodio… To se svako malo reprizira, pa nove generacije otkriju seriju, otkriju Pikca… Ali, kako da vam kažem, nemam ja puno blagodeti od toga - zaključuje Bojan Dimitrijević.

Osvrnuo se i na to kako se rodila njegova ljubav prema glumi.

- Moje zaljubljivanje u teatar je upravo krenulo iz leskovačkog pozorišta. Moj otac je bio glumac u njemu. Moji roditelji su se rano rastali, ja sam imao nekih šest godina, i onda sam ja to doživio kao da je otac mene ostavio. Bio sam suviše mali da bih shvatio da je to bio ljubavni krah mojih roditelja. Tako da sam ja u tom stanju neke napuštenosti, kako sam ja to doživljavao, tražio svog oca. I odlazio sam u pozorište ne bih li bio s njim. Počeo sam da gledam probe, svaku predstavu, samo da bih bio što više s njim. Naučio sam pozorište od krova do podruma, do fundusa i onih delova gde je rekvizita… Već sa dvanaest godina sam uspeo da iskopiram ključ i da sam dolazim noću u pozorište kad me niko ne gleda. Gledao sam predstave odozgo gde su reflektori… - Pozorište se, dakle, toliko uvuklo u mene da ja i nisam više imao izbora. Ja možda prirodno i nisam bio predodređen za glumca u nekom opštem doživljaju. Jako sam introvertan i zapravo stidljiv. Tako da sam to prevazišao jer sam hteo da se svidim svom ocu, da se potvrdi ta naša relacija oca i sina. Desilo se to kada sam ja završio glumačku akademiju, a on je odlazio u penziju. Tada je postojao običaj da glumac koji odlazi u penziju bira komad koji će raditi, bira podelu i reditelja, jer to je njegova poslednja predstava u kojoj on ima slobodu da sve sebi učini. I onda je tata izabrao komad “Život u pozorištu” Davida Mameta u kome ima samo dva lica, stari i mladi glumac. U radu na toj predstavi koju je režirao pokojni David Putnik, sin Jovana Bate Putnika čuvenog redatelja, koji je bio profesor mome ocu kad je on bio mlad, i tako smo se tada stvarno pronašli i kao kolege i kao prijatelji i kao otac i sin. Pozorište je obavilo svoju misiju na kraju - ispričao je Bojan Dimitrijević.