Mirjana Joković: Iskušenja nas ponovo rađaju

Mirjana Joković bila je jedna od "dvanaest veličanstvenih" iz "turbo klase" na Fakultetu dramskih umetnosti. Bila je Kalifornija u "Sivom domu", Dina u "Zaboravljenima", Ana u filmu "Vukovar, jedna priča", Natalija u "Podzemlju", Adrijana u "Stršljenu"... I u svakoj od tih uloga je zablistala, pa je odlučila da izgradi i svetsku karijeru. Igrala je sa trostrukim oskarovcem Danijelom Dej Luisom u komediji "Argentinska pustolovina", sa DŽenifer Lopez u filmu "Sobarica i senator" i sa Endijem Garsijom u ostvarenju "Na Midltonu". Tek povremeno se pojavi na "domaćem terenu". Poslednji put na platnu 2016, u filmu "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato", a na malim ekranima u seriji "Vratiće se rode". Mirjana Joković se sada vratila svome "jatu" na poziv scenarista Marka Popovića i Ive Mitrović, koji su baš za nju napisali lik Anice Reljić.

 Pisci su me zvali šest meseci pre prve klape i rekli da imaju ideju da igram veoma zanimljivu, glavnu ulogu žene inspektora. Poslali su mi scenario, koji mi se veomo dopao. Tada smo počeli da pričamo o tome kako sve može da se izvede i sada sam ponovo došla ovde posle mnogo godina. Prvo sam stigla u Crnu Goru, povodom filma "Živi i zdravi", a potom u Srbiju zbog serije "Poziv", čije snimanje traje duže, čak tri meseca. Radila sam ovde povremeno, ali već dugo nisam provela tako mnogo vremena na našim prostorima - kaže na početku razgovora za "TV novosti" Mirjana Joković.

Šta u vama budi taj povratak umetnosti i glumi na našem terenu i jeziku?

- Veoma mi znači da radim ono što volim, a ne dešava se često da imate projekte u koje verujete i želite da budete deo njih. Bilo mi je zanimljivo što oba projekta radim ovog leta i što se sve lepo namestilo. Pošto u Americi predajem i vodim program, pa imam i administrativne obaveze, teško mi je da napustim školu ako nemam ozbiljan razlog. Veoma me je obradovalo što sam videla sebe u ovim ulogama i što možda mogu svojim prisustvom da pomognem i da ponudim ono što može da bude važno.

U seriji "Poziv" tumačite lik Anice, koja je bivša policijska inspektorka, a sad radi u kol-centru mobilnog operatera. Kakva je zapravo ona? Šta nam možete reći o njoj kao osobi?

- Mnogo sam je zavolela. Anica je jaka žena koja ima svoju priču. Stvorila je karijeru u okruženju koje nosi određene rizike. Radila je opasan posao, u društvu muškaraca, gde nije uvek lako da žena probije svoj put. Ona je svojim radom i svojom snagom uspela da izgradi reputaciju i da postigne ozbiljnost u tome šta radi, a onda joj se desila tragedija. I šta onda? Šta se desi kada je čovek ranjen i kada mora da počne ispočetka? Koliko često i kako uspevamo da iskoristimo druge šanse? Ovo je priča o tome da se Anici ta druga šansa nekako namesti kada u njen život uđe mlada devojka, za koju ona oseća da je jedini put i pomoć, i to je zapravo aktivira ponovo.

Koliko je Anici bilo potrebno hrabrosti da se izbori sa svime što ju je snašlo?

- Volela bih da to ostane da vidite. Mislim da uvek treba mnogo hrabrosti da se preživi. Međutim, veoma je bitan i način na koji se preživljava. Važno je da li možeš da ostaneš svoj, da li možeš da ostaneš ceo, šta si spreman da staviš na sto kao kompromis, a šta ne želiš nikada da bude deo kompromisa. U tom smislu, to je put na kome se čovek ne samo ponovo izgradi, nego potvrdi svoje stare vrednosti, potvrdi svoje prave vrednosti, skloni ono što mu ne treba i u tome se nekako očisti i izgori. Često u životu ono što nam dođe vidimo kao teret i kao nesreću, međutim, mnogo puta se ispostavi da su ta iskušenja nešto što nas ponovo rodi, ako to uradimo na pravi način.

Čini se da sve više govorite o sebi, a sve manje o liku Anice?

- Govorim o svima. Mi, kao glumci, ne možemo da ne vidimo ljude. Gluma je jedna vrsta saosećanja sa drugim ljudskim bićem, a glumac predstavlja priče koje nije proživeo. Zato jeste važno koliko duboko vidiš ljude i šta vidiš u njima. Svima nam je dat put i na tom putu svi imamo neke svoje ispite i pitanje je kako treba da ih izvedemo.

Koji su bili vaši ispiti?

- Kao i svi drugi, nisam imala neobične ispite. Možda sam pravila neobične odluke zato što sam u određenim trenucima u životu rešila da idem drugim putevima onda kad su mi neki već bili osigurani. Imala sam svoj zov, koji me je inspirisao da živim. Da nisam donela te odluke, došle bi neke druge. Život čine razni događaji i samo od tebe zavisi kako ćeš da ih rešiš.

Šta vas sada najviše inspiriše?

- Inspirišu me ljudi, dobrota, istina, zahvalnost. Inspiriše me i ljubav, normalno. Ljubav je uvek najvažnija. Inspiriše me spoznaja da život dugo traje, ali da zapravo brzo prođe i da moramo u njemu da nalazimo prave vrednosti. Kad smo mladi, svi pravimo greške, ali sa godinama dolazi odgovornost da prepoznamo kojim putem da idemo i šta želimo. Vera je nešto što mislim da je suština našeg bivstva. Suština života je da budemo zahvalni našem tvorcu, da prepoznamo darove koje imamo i da prepoznamo darove u drugim ljudima. Ima više dekada otkad sam shvatila da vera nije samo trenutna inspiracija, već da je to moje sidro i moj koren. I to već dekadama traje, hvala Bogu.