Pismo Svetozara Cvetkovića njegovoj devojci MAGI (EKV)

Nije sebe mogla da vidi za deset godina, jer kako je govorila, "mačke žmure kad gledaju u budućnost". Rok princeza Margita Stefanović, pijanistkinja Ekatarine velike (EKV) umrla je pre 20 godina. O njenom životu i smrti mnogo je priča, a po svakoj se može zaključiti da su je mnogo voleli oni koji su je upoznali. Za muškarce fatalna, za umetnost savršena.

- U stalnom traganju za "alfa mužjakom" koji bi mogao pokoriti njene razbacane misli, Magi nije imala naročitog uspeha. Ipak, Žika Todorović zauzimao je posebno mesto u njenom životu... Veza sa Žikom je njena najduža ljubavna veza u životu. O njoj nećemo saznati mnogo jer Žika nije rekao ni reč. Njegova majka Snežana otkriće samo toliko da je bio zateleban kao mlad majmun - piše u knjizi "Magi - Kao da je bila nekad" poznati rok novinar Dušan Vesić.

Pre Ekatarine, Margita zvana Magi nije svirala rok. Bila je pespektivni pijanista klasične muzike i talentovani arhitekta. U njenoj lomnoj pojavi krije se najinteresantnija osoba ženskog roda koju ovdašnja scena ima. Klavijaturista izuzetnih mogućnosti, aranžer čiji apsolutni sluh otvara nove prostore u muzici grupe i autor tekstova koji odražavaju jednu autentičnu duhovnost.

Na pitanje koju sliku je imala u glavi kad je ispisala "ovo je zemlja za nas, za sve naše ljude", pre drastičnih promena u bivšoj Jugoslaviji, Magi je rekla da je to bila najbanalnija slika.

- Ležiš ispod drveta, sunce, zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena, baš te pleni. Vuče. Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno, a ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud - govorila je Magi.

Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit

Dušan Vesić u svojoj knjizi pominje da je Magi bila u vezi sa glumcem Svetozarem Cvetkovićem, a Cvetković je za nju govorio da je volela one kojima je potrebna pomoć, ali da istu nije umela da primi. Pismo našeg cenjenog glumca o rok princezi prenosimo u celosti:

"Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam 1978. godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.

U prevreloj hotelskoj sobi atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.

Onda se upalilo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a...Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye...
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlično smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć, a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo...- reče.
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci...- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući...
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost...
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došapnuo – čuvaj je, sama je...
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom...
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka...
Nema ih.
I moja reč...na kraju...
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi..."

Margita Stefanović je poslednje godine života provela u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, a preminula je 18. septembra 2002. u 43. godini na beogradskoj Infektivnoj klinici. Uzrok smrti nije zvanično saopšten, a pretpostavlja se da je od posledica dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.

Iste te godine u Beogradu je izdata knjiga "Magi, zvezda koja večno traje".