Ima li nade za Srbiju?

Od tragičnog i krvavog raspada Jugoslavije pa do današnjih dana, srpska politika luta između šešeljevskog profašističkog populizma i nacionalizma koji je manipulativan, u bizarnom sadejstvu manije veličine i manije gonjenja. Duboke frustracije i bolne rane bacaju svoje duge senke iz nedavnih vremena na sadašnjost i budućnost.

Ništa nije krhkije i kratkotrajnije od ljudskog pamćenja i zato treba neprestano podsećati na ograničenost i jednostranost državnih i nacionalnih programa koji Srbiju sukobljavaju sa susedima i svetom. To je ona vrsta nacionalizma o kojoj je Danilo Кiš pisao kao o ideologiji banalnosti i kiča. Put koji ne vodi u budućnost već u opštu mentalnu konfuziju i politički haos, naopake i izvrnute logike.

Predsednik države se hvali time što je, kako izjavljuje, Srbija jedina država u Evropi koja Rusiji nije uvela sankcije. Izjava koja ne samo da nije za pohvalu nego jasno otkriva samoizolaciju srpske šizofrene politike. Hoćemo, navodno u Evropsku uniju, a mediji pod kontrolom države pišu iz dana u dan protiv politike Unije.

Predsednik je tobože iznenađen porastom ekstremne desnice a ta desnica je izašla iz njegovog šinjela. Priča o "srpskom svetu" potekla iz kabineta predsednika politički je, kakva slučajnost, blizanac Putinovom "slovenskom svetu". Takve mega geopolitičke zamisli izvor su traumatičnih i opasnih sukoba, a ne temelji na kojima se može zasnivati jedna drugačija, bolja Srbija, koja će zaslužiti poštovanje drugih naroda i država.

Za mnoge posmatrače sa strane, ali i za stanovnike bivše Jugoslavije raspad ove zemlje došao je naglo i neočekivano. Parcijalna tumačenja istoričara, političara, ekonomista, sociologa, generala, nedovoljna i nepotpuna, prikazuju različite aspekte velikih tektonskih balkanskih poremećaja, ali ne daju i sliku celine. Istorija se prilagođava trenutnim političkim potrebama. Tamo gde ne postoji odnos prema prošlosti nema ni odnosa prema sadašnjosti i budućnosti.

Stvaranje kulta problematičnog patriotizma odgovara politici koja se zasniva na postojanju stalnih tenzija, vanrednog stanja i mobilizacija čime se prikrivaju mnogi drugi važni životni, svakodnevni problemi. Vremenom, laž se institucionalizuje.

Neprekidni zahtevi za lojalnošću u nepouzdanim sistemima sa naopakim vrednostima uvećavaju strah i kukavičluk, stvaraju se mutirani, groteskni i čudovišni oblici ponašanja, ljudi postaju nepošteni prema svome životu, prema svojoj profesiji. Bankari se udružuju sa lopovima, novinari manipulišu istinom, ekstremisti se kite demokratskim parolama, a ubice ljubavlju prema domovini. I to postaje jedno stalno, bolesno stanje.

Udžbenici istorije su puni lažnih mitova, a tamna mesta bliske i dalje prošlosti su prećutana. To ne može ostati bez posledica, ta sveopšta prisutnost laži, poluistina, manipulacija koje se šire na sve oblasti života. Ako se jedan oblik netolerancije i mržnje zameni drugim oblikom, ideološka netrpeljivost postane verska, nacionalistička, ili neka druga u službi politike, tada se mogu, kako je govorio nobelovac Tagore čitavi narodi dovesti do najotrovnijeg samoljublja, a da niko ne bude svestan svoje moralne izopačenosti.

Globalna evropska i svetska kriza izazvana napadom Rusije na Ukrajinu pojačava strepnju da ne postoje dobri i pravi odgovori na pretnje raznih agresora. Liberalni kapitalizam se sukobljava sa mnogim problemima, od izbegličkih, do ekonomskih, političkih i geopolitičkih.

Sličnost sa situacijom uoči Prvog i Drugog svetskog rata je zastrašujuća. Ostaje nam samo da se nadamo da se ovoga puta krize neće razrešavati velikom svetskom katastrofom. U ovakvim turbulentnim i opasnim vremenima još više se izoštravaju i zloupotrebljavaju pitanja identiteta, izostaju obaveze međunarodne solidarnosti u zaustavljanju zločinačke aktivnosti pojedinih država. Živimo u vremenu kada su činjenice i argumenti nemoćni u sudaru sa masovnom propagandom i populističkim emocijama.

Ukupan život utapa se u otrovnom moru populizma. Zločinu se ne sudi, a zločinci postaju ugledni članovi establišmenta. Život dobija razmere globalnog političkog propagandnog marketinga koji lažnim slikama tobožnje stvarnosti sakriva istinsku materijalnu i moralnu bedu života. Porazi se veličaju kao pobede.

Očuvanje vlasti važnije je od elementarnog poštenja. Glavna mudrost populizma i njegovih protagonista sažima se u uprošćenom shvatanju kako svi važni problemi spoljne i unutrašnje politike isključivo zavise od efikasnosti propagande, kontrole nad medijima, sposobne policije i moćne vojske. A iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih i rodoljubivih interesa socijalne pravde pomaljaju se grubi, sebični i dominantni lični i partijski interesi.

Filip David, književnik