"VREMENA JE OSTALO TAKO MALO" Ovako je govorio velikan i slikar Vladimir Veličković

Jedan od najvećih evropskih slikara je krajem 2015. za Nedeljnik.rs  otvoreno govorio o srpskoj i francuskoj političkoj, društvenoj i kulturnoj stvarnosti, o srbofiliji i srbofobiji, o raspadu Jugoslavije i Kišovim danima u Parizu, o “gavranima” na zemlji i na nebu…

Ulica Vladimira Iljiča Lenjina, predgrađe Pariza, kišni dan. Na vratima prostranog ateljea, koji je nekada bio fabrika za preradu optičke opreme, srdačno nas dočekuje srpski i francuski slikar Vladimir Veličković. Malo je onoga što se ne zna o njegovom liku i umetnosti: jedan od najpriznatijih savremenih slikara, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti. Dok nas sa slika velikih formata posmatraju naveliko prepoznatljivi simboli: gavrani i raspeća, ljubazni domaćin nudi nas kafom. U prvi mah, teško nam je da mračnu poetiku viđenih slika povežemo sa njegovom prijatnom pojavom. Veličković nas razoružava pričama o svakodnevici, novim projektima, životu. Shvatamo da naspram nas ne sedi samo akademik i svetski priznati slikar, već zanimljiv sagovornik, intelektualno nadmoćan, radoznao i britak. U prijatnom razgovoru ostajemo nekoliko sati…

Prosto ne možemo, a da ne započnemo ovaj razgovor jednom temom koja u sebi nosi dosta simbolike. Vaš atelje, ovde na obodima Pariza, nalazi se u Ulici Vladimira Iljiča Lenjina. Za razliku od Pariza i Francuske, u Beogradu gotovo da više ne postoje ulice sa imenima znamenitih komunista i antifašista. Kako to tumačite? I, da parafraziramo Alana Badjua, čega je ime V. I. Lenjin za vas danas?

 
- Mi smo uvek, nažalost, posle velikih događanja bili skloni da brišemo tragove onoga što je prethodilo. Kao da istoriju možemo da zatremo a da nam se ona ne vrati kao bumerang. Lenjin je za mene ogromna istorijska ličnost, čovek koji je digao glavu ruskom narodu, uspravio ga i pokrenuo. Predgrađa Pariza su bila uvek, naravno ne sva, levo obojena i ovde gde je moj atelje, opština je komunistička, kao i ceo departman. Ali trebalo bi takođe znati da i usred Pariza postoji Trg Staljingrad, stanica metroa Staljingrad…

Primetili smo da na stolici u ateljeu držite zastavu SFRJ. Za sebe često govorite da ste „jugoslovenski slikar”. Šta je za vas danas Jugoslavija? Uspomene s letovanja i legende o čuvenom crvenom pasošu, zajednički kulturni prostor, ili nešto treće? Je li ona bila istorijska šansa za jugoslovenske narode, ili tamnica naroda, kako je opisuju nacionalističke elite u post-jugoslovenskim državama?

- Da, jugoslovenski sam slikar, a dodao bih i jugonostalgičan, ma kako to ne zvučalo dobro i ne dopadalo se svima. Nemojte da mi spominjete nacionalizme i nacionaliste. Za sve zlo koje je zahvatilo ove prostore možemo da zahvalimo tom smradu, koji nam je zatrovao živote, rasporio i iscepao u paramparčad jednu divnu zemlju, koja je već tada, bliže nego ikada, bila na korak do Evrope. Da, Jugoslavija je bila zajednički kulturni prostor, kao što kažete, kreativan i dinamičan, bogat događanjima, koji je zračio unutar zemlje, a i van nje. To je bila priznata i željena zemlja, atraktivna, pogotovo nakon što se izbavila iz kandži „Velikog brata”. Kultura je bila prevashodni izvozni artikal, uz izložbe svih žanrova: slikarstvo, ikone, freske, naiva itd.

Kako biste opisali istorijski značaj i značenje Josipa Broza Tita na Balkanu? I da li se vaša percepcija njega kao lidera s ove vremenske distance razlikuje u odnosu na period kada ste odlazili iz Jugoslavije sredinom šezdesetih, pa i u odnosu na period do raspada SFRJ?

- Prvo, ja nikada nisam otišao iz Jugoslavije, pa ni dan-danas, posle 50 godina, ne smatram da sam napustio moju zemlju. Tito? Lider je bio, lider je ostao. Svaki lider, ma kakav bio, ima prava na greške, jer u suprotnom ne bi bio lider. Nema bezgrešnog lidera, ili ima, ali onda taj nije pravi lider. Držao je narod na okupu, govorio je da smo zajedno jači, zemlja je bila poštovana, uvažavana, izmislio je Nesvrstane, izmigoljio je izvesnu neutralnost u odnosu na blokove. Istina, nije bilo Đokovića, ali nam je fudbal bio ubojit, vojska pri samom vrhu, a i ekonomija se polako propinjala. A trebalo je sve krenuti iz početka nakon najrazornijeg rata u ljudskoj istoriji. Nas, nazovimo nas stvaraocima, ostavljao je na miru da radimo ono što radimo. Sem nekoliko izuzetaka koji mu, ruku na srce, nisu trebali. Kako čujem, Tito se u jugoslovenskim zemljama sve češće spominje, fotografije se izvlače iz već zaboravljenih i požutelih albuma. O tempora, o mores!

Vaš deda je studirao na Sorboni, vi ste dugo u Francuskoj… Prepoznajete li Pariz u koji ste došli pre sada već pola veka u odnosu na ovaj danas? Da li se promenio nabolje ili nagore?

- Mnogo je vode proteklo Senom. Suditi o rasponu od pola veka nije baš zahvalno. Nabolje ili nagore? U svakodnevnom životu dogodilo se neko ubrzanje, javlja se neka žurba, nervoza… Podozrivost, koja je kod Francuza oduvek postojala, posle svih ovih nemilih događaja, pretvorila se u osećaj izvesnog straha, nesigurnosti: da je sve moguće, nepredvidivo. Pa i ono najgore. Grad je uvek bleštao svojom lepotom koja je neodoljiva, neuporediva. Pariz je živ, dinamičan, aktivan, kao i Beograd. Samo je čistiji, na njega se pazi, obnavlja se sistematski, a ne kao Beograd. Dobro, kod nas se nema para, a i pored toga se nešto radi, mada ne dovoljno. Obnavljaju se ulice, fasade, a imaćemo (ili ne?) “Beograd na vodi”. Kad sve saberemo, Parizu nema ravna, a svi mogući konkurenti mu nisu ni do kolena. Da ne govorimo o novijim institucijama, kao što su Bobur (Pompidu centar), Filharmonija, nova pozorišta, Branli (Muzej primitivne umetnosti). U skorijem periodu se upetostručio broj galerija, metro se modernizovao, nove linije su se otvorile… cele novine bi mi bile potrebne da sve to što je novo nabrojim!

Ima li razlike između „svetskih” i „srpskih” gavrana? Kao između onih na zemlji i onih u vazduhu?

- I tamo i ovde su simbol zla i agresivnosti. Na zemlji su aktivniji, proždrljiviji… zna se zašto.

U kojoj meri progresivna intelektualna elita, kojoj i vi pripadate, danas utiče na dešavanja u društvu Srbije? Da li je zaspala ili se samo ućutala, ili je jednostavno nadglasana od dominantne konformističke elite? I šta to može da je pokrene da se dinamičnije uključi u socijalni i politički život Srbije?

- To je odluka i volja pojedinaca. Ja bih lično voleo i želeo da se intelektualci, a ima ih, ne zaklanjaju iza izvesnog imaginarnog zida nezadovoljstva, da kao stav ne izaberu pasivnost, da se uključe u diskusiju o važnim i manje važnim pitanjima i problemima. A ima ih napretek. Nedostatak otpora oslobađa slobodan prostor svemu onome što ne želimo. Uključivanje intelektualaca je važno da bi se vlasti sprečile u nameri da misle kako su u svojim odlukama nepogrešive i sposobne da nameću apsolutnu ispravnost svih svojih poteza. Treba ih prodrmati, prozvati, a ne samo objašnjavati zašto je nešto bitno, kako bi svima nama i zemlji u celini taj angažman bio doprinos da se krene ambicioznije i brže.

 Da li nastavljate da radite isključivo likovnu poetiku i tematiku koju ste do sada razvijali kao svoje životno delo, ili se možda privatno bavite još nekom vrstom umetnosti i pravcem za koje javnost još ne zna?

- Pa zar je i to malo? A svakako ima još toliko toga da se uradi. Vreme, koje tako munjevito leti, moja je svakodnevna i svakonoćna mora… Ostalo ga je još tako malo… - govorio je veliki umetnik za Nedeljnik.rs