Stanje bolje od sreće - eudaimonija: Šta kaže filozofija?

Svi kažemo da želimo da budemo srećni, ali potraga za srećom često izgleda kao potraga za nečim što je teško uhvatiti. Možda problem nije toliko u nama ili svetu u kojem živimo, već u samom konceptu sreće.

Između ostalog, može se spomenuti i koncept eudaimonije koja doslovno znači “dobra duša”, “dobar duh” ili “dobar bog”.

Eudaimonija je mnogo dublji, celovitiji i bogatiji koncept sreće, ponekad artikulisan u smislu procvata ili življenja života koji je vredan ili ispunjen.

Mnoge filozofske škole u ​​antici smatrale su eudaimoniju najvišim dobrom, često čak i samim ciljem i svrhom filozofije, mada su je različite škole poput stoicizma mogle zamisliti u drugačijim svetlu.

Ono što se može reći jeste da eudaimonija, za razliku od sreće, nije emocija, već stanje postojanja ili čak, posebno za Aristotela, stvarnost. Kao takava, stabilnija je i pouzdanija i ne može se tako lako oduzeti.Sokrat

Izgleda da je Sokrat izjednačio blaženstvo sa mudrošću i vrlinom. Onaj ko nije mudar ne može biti srećan.

Na svom suđenju, Sokrat nudi prkosnu odbranu, govoreći poroti da se oni trebaju stideti svoje spremnosti da poseduju što više bogatstva, prestiža i časti, bez uzimanja u obzir ili razmišljanje o mudrosti ili istini. Bogatstvo, kaže, ne donosi izvrsnost, ali izvrsnost čini bogatstvo i sve ostalo.

Platon

Platon se složio sa Sokratom. On tvrdi da su pravda i nepravda kao zdravlje i bolest. Ako je zdravlje poželjno, tada postoji i pravda. Za Platona nepravedni čovek ne može biti srećan jer je iracionalan i nema kontrolu nad sobom.

Aristotel

Upravo je sa Platonovim učenikom Aristotelom koncept blaženstva najuže povezan sa etikom. Aristotel veruje da ćemo najbolje razumeti koncept eudaimonie ako sagledamo njen kraj, svrhu ili cilj.

Na primer, cilj studenta medicine je da postane lekar, ali taj cilj se poredi sa ciljem lečenja bolesnih, a taj cilj se poredi sa ciljem da radi nešto korisno.

Pa, šta je eudaimonia? Za Aristotela je to razumevanje funkcija nekih stvari, kako bi se sagledala suština.

Dok je ljudima najpotrebnija ishrana kako bi pravilno funkcionisali, Aristotel kaže, da ima nešto bitnije a to je jedinstvena i božanska sposobnost rasuđivanja. Zato je naše vrhovno dobro voditi život koji nam omogućava da koristimo i razvijamo razum.

Živeći u potpunosti u skladu sa našom suštinskom prirodom kao racionalna bića, dužni smo da "cvetamo", odnosno da se razvijamo i izražavamo svoj puni ljudski potencijal, bez obzira na tok našeg dobrog ili lošeg bogatstva.

Ako razvijemo svoje veštine razmišljanja, ako se zaštitimo od laži i obmane, tokom godina ćemo donositi bolje odluke, činiti značajnija dela i dobijati sve više i više zadovoljstva od svega što smo postigli.