Frizura, pravo na izbor i 8. mart

Ne mislim da dužina kose ima bilo kakve veze sa ženskom hrabrošću, pre će biti da ima veze sa estetikom i praktičnošću. Mi, kratkokose, verujemo da nam kratka kosa lepše stoji ili naprosto ne želimo da previše vremena trošimo na feniranja. Danas je frizura stvar ličnog izbora i niša više.

Pravo na izbor je ono što današnjoj generaciji žena deluje normalno i sasvim prirodno. Međutim, to nije došlo samo od sebe. Izvojevano je u strpljivoj i mukotrpnoj borbi za žensku emancipaciju. Pre stotinak godina bila je potrebna istinska hrabrost nositi kratku kosu. Bila je potrebna hrabrost i doza ekstravagancije nositi pantalone, voziti automobil, studirati... Zato nam danas još uvek rogobatno zvuče imenice filološkinja, psihološkinja, biološkinja, jer ih do pre sto godina nije ni bilo, dok su sluškinja i robinja sasvim prihvatljive našem uhu.

Prevalile smo veliki put da bismo danas bile tu gde jesmo: profesorke, lekarke, direktorke, menadžerke, naučnice, političarke, fudbalerke, maratonke.

Jesmo li ravnopravne sa našim muškim kolegama? Još uvek ne. Dokle god nas na intervjuu za posao pitaju da li planiramo da se udajemo i rađamo decu, dokle god je važnija vest fizička lepota sportiskinja od njihovog sportskog rezultata i dokle god žene koje se bave javnim poslom moraju da odgovaraju na pitanje ko im čuva decu dok one grade karijeru, za razliku od muškarca koje nikad niko to nije pitao - nismo ravnopravne.

Ne znam ko je bila prva žena koja je od svog frizera zatražila da je ošiša na kratku frizuru, ali znam da je prva žena koja je istrčala maraton Ketrin Svicer. Ona je 1967. godine istrčala Bostonski maraton u vreme kada je ženama bilo zabranjeno da učestvuju u ovoj disciplini, jer su muškarci verovali da je ta disciplina prenaporna za ženski organizam. Mnogi takmičari su se bunili protiv Ketrininog učešća, a organizatori su čak i fizički pokušali da je spreče. Po sopstvenom priznanju, tokom trke, bilo je trkača koji su joj dobacivali i upućivali pogrdne komentare, ali Ketrin se nije obazirala. Trku je istrčala do kraja i promenila istoriju maratona.

Zahvaljujući njoj, pet godina kasnije, 1972. ženama je prvi put zvanično dozvoljeno učešće na Bostonskom maratonu.

Danas je trčanje maratona poput frizure - stvar ličnog izbora, nešto normalno i prirodno u čemu uživaju milioni žena. Ali i za pravo da se učestvuje na maratonu moralo se izboriti.

Upravo tome nas uči 8. mart - neprestanoj borbi za slobodu i jednaka prava, borbi da imamo pravo na vlastiti izbor i da uživamo u odlukama koje smo donele. Istovremeno imamo obavezu da svoje trke istrčimo do kraja, kako generacija naših ćerki ne bi više morala da odgovara na dodatno pitanje prilikom intervjua za posao.

Dragana Rakić, zamenica predsednika Demokratske stranke, diplomirana filološkinja