PISMO PROFESORKE: Mom dedi, verujućem penzioneru

Korona je strašna, u Srbiji je strašnija, naročito ako je nemaš. Imaš jak bol u bubregu. Da li je realno da odeš u Urgentni u 15 časova, približiš se cilju u 18, u smislu da su pre tebe u redu dva čoveka, a onda crkne štampač i sve stane? Crk'o štampač, stao univerzum. Možda ne ceo, ali naš mali srpski beogradski urgentni mikrokosmos kolabira. U 23 časa i dalje čekaš. Ljudi skinu maske, jedu prljavim rukama, razumljivo, čekaju od 15, u 23 su gladni.

Dedi od 82 godine, koji se u međuvremenu povratio jer je našao sagovornika starijeg od sebe, predočiš da će možda dobiti koronu i da će završiti karijeru obijača pragova zdravstvenih ustanova. Deda ne veruje šta mu se dešava, ali ako preživi, opet će glasati za Vučića. Vučić ga voli i dao mu je pet ili tri posto, a lekar ga ne voli, nije doneo piće, a čuo je negde da mora tako. Deda je ljut na sestru na šalteru. Nju bi pridavio da ima snage.

Na sreću ili nesreću nema, boli ga bubreg koji nikog ne zanima jer za njega nema vremena. Ljut je i na lekare, ima urođenu odbojnost prema učenim ljudima, a i čitao je o njihovim štrajkovima i poklonima koje dobijaju. Deda je ljut i nemoćan, ali ima glas na izborima i glas iz slušalice koja mu obećava besplatan pregled, pažnju i litar ulja. Deda je ljut na ceo svet kom više nije potreban. Glas iz slušalice koji obećava i predsednik koji se smeši sa ekrana između dva prenosa rijlalitija ga vole i misle na njega. Nepotrebni deda ima preko potreban glas i važan je, možda poslednji put u životu.

Da, deda je ljut na ceo svet kom više nije potreban, na svog sina koji ga besomučno voda po lekarima jer nema vezu i na mene što ga blatim dok ovo pišem. A mnogo ga volim, i on mene, iako me se nekad stidi.

Dobrodošli u Srbiju, zemlju besplatne zdravstvene nege, crknutih štampača i verujućih penzionera.

Marija Starčević, profesor srpskog jezika