Skrivena cena sniženja: Kako obuzdati marže a sačuvati tržište

Uvidi svetskih ekonomista

Jedan deo savremene ekonomske misli upozorava da inflaciju poslednjih godina ne pokreću samo energenti i sirovine, već i rast trgovačkih marži i profita. Analize MMF-a i Evropske centralne banke pokazuju da su u vreme "šokflacije" korporativni profiti činili gotovo polovinu rasta cena u evrozoni. Odatle i preporuka: kontrola marži može biti legitimno sredstvo za obuzdavanje inflacije.

Profesorka Isabella Weber, poznata po ideji "strateških kontrola cena", naglašava da mere treba primenjivati usko, na proizvode od sistemskog značaja, i uz jasno definisan vremenski rok. Samo tako se izbegavaju negativne posledice poput nestašica ili pada kvaliteta.

S druge strane, deo ekonomista smatra da opšte i neselektivne i dugotrajne kontrole cena mogu izobličiti tržišne signale. Njihov savet je da se intervencije koriste samo kao kratkoročno sredstvo, dok dugoročna politika mora počivati na jačanju konkurencije i produktivnosti.

Uspesi i promašaji drugih zemalja

Rumunija je od 2023. ograničila marže na osnovne životne namirnice. Mera je više puta produžavana i pomogla je da se stabilizuje rast cena, bez ozbiljnih poremećaja u snabdevanju. Ključ uspeha bio je u precizno definisanim proizvodima i zbirnom ograničenju kroz ceo lanac.

Španija i Portugal uveli su nulti PDV na osnovne namirnice. Studije Evropske komisije pokazuju da je poresko rasterećenje gotovo u potpunosti preneto na potrošače. Ovaj model je efikasan jer ne stvara sukob sa trgovcima, već gubitak snosi budžet.

Grčka je primenila model "korpe domaćinstva", gde su supermarketi morali da ponude set proizvoda sa niskim cenama. Ministarstvo je javno objavljivalo cene po lancima, pa je transparentnost i reputacioni pritisak delovao kao regulator.

Mađarska je zamrzla cene širokog spektra proizvoda, što je dovelo do nestašica i prelivanja poskupljenja na neograničene artikle. To je primer kako opšte i neselektivne mere mogu stvoriti kontraefekat.

Ključni izazovi - kako sprečiti zloupotrebe?

Najveći rizik kod kontrole marži je da trgovci nadoknade gubitke tako što će povećati cene proizvoda koji nisu ograničeni ili pritisnuti dobavljače. Ako se to dogodi, potrošači ne dobijaju ništa, a slabiji proizvođači snose ceh.

Zato stručna rešenja idu u nekoliko pravaca:

1. Zbirni limit na maržu

Umesto da se odvojeno ograničava veleprodaja i maloprodaja, uvede se ukupni plafon (npr. 25–28%) po artiklu. Time se sprečava da se dvostrukim kombinovanjem marži stvara prostor za skrivene profite.

2. Zaštita dobavljača

Jasno propisati gornje granice rabata, logističkih i otpisnih troškova. Stroge inspekcije i visoke kazne treba da obezbede da se trgovci ne „izvuku“ prebacivanjem gubitka na proizvođače.

3. Transparentnost i javni nadzor

Javna objava prosečnih marži po kategorijama i rangiranje lanaca po nivou cena može imati snažan reputacioni efekat. Građani i mediji postaju dodatni regulator.

4. Poreske mere kao dopuna

Sniženi ili nulti PDV na određene osnovne proizvode obezbeđuje da trgovci ne snose ceo teret, a potrošači dobijaju direktno nižu cenu.

5. Privremeni karakter i jasna evaluacija

Svaka mera mora imati rok važenja i mehanizam evaluacije. Produženje treba usloviti analizom tržišta i kretanja inflacije, kako bi intervencija ostala legitimna i ciljano opravdana.

Kontrola trgovačkih marži može biti korisna i opravdana kada tržišna koncentracija dovodi do zloupotreba i kada inflacija razara životni standard. Ali da bi zaista delovala, mora se primeniti precizno i disciplinovano.

Ako se ograničenja postave opšte i neselektivno, bez jasnog plana, rizik je da trgovci gubitak nadoknade na drugim proizvodima ili da ga prebace na dobavljače. Tako se problem ne rešava, već se samo premešta na slabiju kariku lanca. Zato su najuspešniji modeli oni koji kombinuju ciljano ograničenje marži, poreske olakšice, transparentnost i privremeni karakter mera.

Za Srbiju, pravi izazov biće ne samo kako ograničiti profite trgovinskih lanaca, već i kako to učiniti tako da teret ne padne na domaće proizvođače i snabdevače. Samo balansiran pristup može obezbediti da potrošači zaista osete pad cena, a da tržište i konkurencija ostanu očuvani.

Vuk Vojvodić