Srbija - autoritarna vladavina i poredak jednopartijski

Parafrazirajući Кočićevog Simeona Đaka, u poslednjih petnaestak godina, od ove poslednje promene vlasti, pošljednja ne bila, javlja mi se jedna neobična, krajnje asimetrična percepcija (ne)prilika u kojima živimo i, posebno, ljudi koji se suočavaju sa tim neprilikama ili ih sistematično produkuju.Pomenuta perceptivna asimetrija sastoji se u tome što mi se nameće jak i neotklonjiv utisak da su svi umni, visokoobrazovani i lucidni ljudi opoziciono nastrojeni, i to izrazito i veoma snažno, dok među pristalicama vlasti, posebno onima koji su se za nju čvrsto zalepili, jedva da se zapaža pokoji čiji bi lik i uticaj bili vredni memorisanja.

Znajući da sve korelacione međuzavisnosti moraju imati svoje dublje strukturne uzroke, nisam sebi dozvolio da apstraktno i zdravorazumski postuliram nekakvu negativnu korelaciju između inteligencije i privrženosti vlasti, svakako ne bez jasnih i valjanih razloga.

Кako te razloge poduže nisam mogao da identifikujem, našao sam se u svojevrsnoj intelektualnoj nelagodi. Jer, iskustvena svedočanstva, za Šumadince empirical evidence, svakodnevno su nudila sve nove i nove slučajeve koji su se uklapali u tu provizornu, a i argumentativno nepotkrepljenu teoriju o obrnutoj proporcionalnosti intelektualnog kapaciteta pojedinaca i odgovarajuće, bolje rečeno kontrastno pozicionirane, privrženosti vlasti.Članci objavljivani po novinama i časopisima redovno su se i gotovo bezizuzetno uklapali u tu shemu obrnute zavisnosti između pameti i lojalnosti, a onaj bestijarijum, to čudo od zverinjaka priređenog u Narodnoj skupštini, u jednom je navratu ponudio čitav pregršt likova koji su se sa napadnom upadljivošću uklapali u pomenutu pravilnost obrnute srazmere između umne razboritosti i tvrde vezanosti za vlast.

Izgleda da se jedna od važnih psiholoških zakonitosti ispoljava kao pozitivna korelacija između kontinuirane opsednutosti nekim pitanjem i kreativnosti u smislu iznalaženja rešenja za problem koji se čoveku na ovaj ili sličan način nameće.

U ovom slučaju nemam baš mnogo razloga da se pohvalim svojom sposobnošću brzog poniranja u suštinu iskrslog problema, jer mi je trebalo više od deset godina da uz izvestan napor skontam hipotezu koja bi mogla da pruži bar neke elemente odgovora na ovde postavljeno pitanje.Stvar je utoliko manje uzbudljiva što tu hipotezu u daljim razmatranjima valja proveriti i što se, kao i kod svake hipoteze, redovno javlja rizik da njena ubedljiva potvrda izostane. Pa ipak, ovde će ta hipoteza biti predočena sa nadom da njena pozitivna iskustvena potvrda neće izostati, iako nema osnova za želju da praksa i dalje liferuje slučajeve koji je uverljivo potvrđuju.

Živimo u društvu sa deficitom demokratije, pri čemu je deficit odveć blaga i zapravo netačna reč za naše aktuelno prokliznuće u autoritarnu vladajuću strukturu sa jednopartijskim poretkom. Evolucija političkog sistema u pravcu jednopartijnosti predvidiva je posledica poremećenosti strukture šireg društvenog sistema u kome se narušila ravnoteža između hipertrofirane i preterano moćne države i ostatka društva u kome je, već po logici definicije moći kao relativnog koncepta, moć redukovana neminovno i naporedo sa razobručenim narastanjem državne moći.U našim uslovima država je, kao plod i efekat socijalističke baštine, takva kakva je nasleđena, već bila glomazna, teška i preterano moćna. Pomenuta socijalna neravnoteža između preširoko razuđene države i ostatka društva već je bila dovoljno velika da i bez daljeg produbljivanja produkuje političku neravnotežu koja zbog goleme premoći vladajuće partije po(t)kopava u samoj osnovi preduslove zdrave političke konkurencije.
Preterano jačanje vladajuće političke organizacije i satiranje i desetkovanje konkurentskih stranaka samim tim postaju samo pitanje vremena. Sistem evoluira u autoritarnu institucionalnu strukturu, a shodno se modifikuje i njegovo funkcionisanje, uprkos tome što postojeći propisi definišu višepartijsku strukturu vlasti. To što u propisima piše da svako može da osnuje stranku, i da se pod istim formalnim uslovima može nadmetati u borbi za vlast, nije ni od kakvog značaja u situaciji u kojoj su sredstva za političko nadmetanje tako neravnomerno raspoređena.Nema potrebe da se detaljno nabrajaju svi elementi nejednakosti u mehanizmu političke konkurencije. Glomazan državni sektor u privredi i van nje sam je po sebi dovoljan da - zahvaljujući komandi nad dobrom četvrtinom radnih mesta - mobiliše bezmalo četvrtinu zaposlenih kao glasače za stranku na vlasti. Кad dohodak i normalan opstanak potpuno zavise od tog radnog mesta - koliko god da je slabo plaćeno - prirodno je i posve predvidivo da će se armija zaposlenih u državnom sektoru angažovati u svojstvu glasača stranke na vlasti.

U jednom trenutku zadivljujuće inspiracije pokojna profesorka Srbijanka Turajlić je u jednoj rečenici formulisala političku težinu i vrednost kontrole vladajuće partije nad državnim sektorom: Danas ne možeš ni portir da postaneš ako nisi na neki način povezan sa vladajućom strankom. Кao da se vraćaju vremena kakva su bila ona iz ranih perioda naše socijalističke izgradnje, kad se sasvim bojažljivo i samo u po glasa šaputalo za nekoga da je član partije.