Sudstvo je etički problem srpskog društva

Grupa advokata je organizovala protest, tužiteljke su se pojavile na medijima, a sa Pravnog fakulteta, pojavila se šačica potpisa onih malobrojnih, časnih, hrabrih ljudi koje već dobro poznajemo. Većina, kao i uvek, ostala je nema. Sudovi su, takođe, ostali nemi.

Zašto je sve ovo ovako? Razlog je u etici.

Kada bi se otvorilo preispitivanje celokupnog načina rada pravosuđa, veliki broj sudija ne bi mogli da se sakriju od javne sramote i pravnih i imovinskih posledica načina na koji su gradili svoje karijere. Kada se pogledaju samo skandali u porodičnom sudstvu poslednjih godina, u kome je došlo do smrti toliko ljudi kojima su razarane porodice u saradnji sudija iz porodičnih referata sa do dna nekompetentnim i malignim centrima za socijalni rad, koji su verovatno najveća hipoteka i problem javnog sektora u ovom društvu, vidi se skandalozno stanje u većini porodičnih odeljenja osnovnih sudova.
Umesto da porodične sudije budu savest društva, obrazovani i zainteresovani za materiju kojom se bave, a koja je najosetljivija moguća, ti ljudi prepisuju mišljenja najgorih i najnemoralnijih pripadnika jedne zajednice, koji u velikoj većini ni lično, a pogotovo profesionalno, ne zadovoljavaju ni najminimalnije standarde pristojnosti, a kamoli kompetentnosti da odlučuju o bilo čijoj sudbini. I sudije to dobro znaju.

Isto se, onda, sledstveno odnosi i na parnična odeljenja apelacionih sudova koji masovno takve odluke potvrđuju, kao i na sve one sudije na vrhu pravosuđa koje su očigledno neprimenljive, tehnički i logički apsurdne presude, potvrđivali u postupcima po vanrednim pravnim lekovima.
O Ustavnom sudu, koga advokati nazivaju "zaustavni sud", jer godinama ne odlučuje o ustavnim žalbama u hitnim stvarima od kojih zavise ljudske sudbine, uključujući sudbine najranjivijih, ne treba ni govoriti. Neodlučivanjem, Ustavni sud sprečava građane da potraže pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, čime direktno ometa zaštitu ljudskih prava.

Nekompetentnost u pravosuđu je princip organizacije i mera stvari. Tako, na primer, ne samo da tokom pravnog obrazovanja sudije uopšte ne slušaju etiku kao predmet, nego je u sudstvu, sa velikim zakašnjenjem, formirana Etička komisija u kojoj, koliko shvatam, nema ni jednog jedinog etičara, ni jednog čoveka koji ima ikakve kvalifikacije iz etike, ikakve radove, reference iz etike.Alternativa daljem razaranju sudstva (šta će biti sa tužilaštvom posle ovog najnovijeg skandala, ostaje da se vidi) je konačno upristojavanje pravnog obrazovanja i organizovanje vanredne provere znanja za sve sadašnje nosioce pravosudnih funkcija. Vrlo bi bilo interesantno videti koliko bi sadašnjih sudija položilo najelementarniji ispit iz etike. Uključujući i one na vrhu pravosudne hijerarhije. Jer pravo supervernira na društvenoj etici. U suprotnom, ono je obesmišljeno.
Zanimljivo je da je prilikom normiranja sastava najviših pravosudnih tela po najnovijim pravosudnim zakona ponovo predviđeno učešće "uglednih pravnika". Koji, u sadašnjem sistemu pravnog obrazovanja, nikada nisu slušali etiku. Zar nije smisao učešća nesudijskih članova u sudijskim telima upravo da se etička dimenzija rada sudova kontroliše iz perspektive društva u oblastima za koje same sudije nisu dovoljno stručne, a ne da se dovedu dodatni pravnici koji takođe nemaju pojma o etici, i koji će se nepotrebno mešati u rad pravnika (sudija), koji nikada nisu slušali etiku?

Na šta i može ličiti takvo sudstvo, osim na travestiju pravde i morala?

Prof. dr Aleksandar Fatić