Uplašene i tužne oči jedne profesorke slika sistema

Nadležni kažu imamo pravilnik i postupićemo po proceduri i tako dok se ne desi na nekom novom mestu. Nadležni ne razmišljaju kako i zašto je došlo do eksplozije vršnjačkog nasilja i zašto sve češće imamo agresivne učenike koji vređaju i maltretiraju svoje drugove, učitelje i nastavnike.

Nasilje u školama je samo odraz nasilja u društvu. Verbalna agresija gotovo uvek završi fizičkom. Kako da se borimo sa njom ako žmurimo na sve što nam se dešava, pitam se dok pokušavam da shvatim kako može da se oseća osoba kojoj su oči onako tužne i uplašene kao mojoj koleginici.

Ako ne želimo da živimo u zemlji gde su takve oči pravilo, moramo u škole da uvedemo teme poput solidarnosti, tolerancije, dijaloga, poštovanja različitosti, medijske pismenosti. Ceo svet se promenio, moramo i mi da promenimo način na koji spremamo decu za sve što ih čeka u njihovom odrastanju.

Ja znam da među mojim kolegama ima onih koji znaju kako treba. Da bi se o ovim važnim temama pričalo u školi to moraju da podrže narodni poslanici, ministri, političari... Da li je to moguće ako imamo nasilnike na najodgovornijim mestima u državi, Skupštini, Vladi, među gradonačelnicima, predsednicima opština, direktorima.

Ja i dalje verujem u nas. Verujem da imamo snage da pobedimo nasilje. Treba samo da shvatimo da dok glasno ćutimo mi samo čekamo kada ćemo od posmatrača postati žrtva.

Nismo dužni više da trpimo, mi imamo pravo da ustanemo i kažemo NEĆU VIŠE DA TRPIM, A MOGU DA NEĆU. Kada oko sebe budemo videli mnoge koji stoje znajte da smo pobedili.

Do te pobede želim svojoj koleginici da kažzem da je svaka naša učionica danas njena i da ćemo svi mi biti sa njom kada ona sledeći put uđe u svoju.

Nataša Zečević, predsednicae Resornog odbora za obrazovanje Stranke slobode i pravde.