Open Balkan u praksi

Ubeđuju nas da ne treba da očajavamo, jer je eto naš veliki i premudri Predsednik iznedrio nešto novo, još bolje i privlačnije za naše građane. Preko medija nam poručuju da možemo slobodno i bez prepreka, da putujemo po čitavom regionu, upisujemo fakultete u Tirani, lečimo se u Strumici, ali i zapošljavamo u Gnjilanu ili Skadru, gde će nam (gle čuda) priznati čak i naše diplome i stečenu stručnu spremu. Pa šta čovek realno još može da poželi?

Ponukan takvom medijskom šaradom, rešio sam da sa porodicom provedem jedan lepi produženi vikend kod rođaka u Republici Severnoj Makedoniji. I vrlo brzo i lako shvatio da nas po ko zna koji put prave idiotima.

Naime, na graničnom prelazu Preševo, koji naši građani toliko izbegavaju tokom letnjih odmora zbog strašnih i kilometarskih gužvi, jednog lepog ali hladnog novembarskog jutra sam zatekao svega oko 20-tak automobila, što je bio pravi užitak za napaćene oči srpskog turiste. Ipak, vrlo brzo se raspoloženje promenilo. Minuti su prolazili, a red je stajao i nije se pomerao ni za dlaku. Brzo smo konstatovali, da se uprkos integrisanoj graničnoj kontroli, svako vozilo na šalteru zadržavalo ne kraće od 4-5 minuta.

Kada smo se posle dugih 45 minuta čekanja na gotovo praznom prelazu, konačno našli pred našim graničnim policajcem, shvatili smo prirodu problema. Pre svega nam je, kao i svima drugima, odmah uz pasoše tražena i saobraćajna dozvola za automobil, ali i (opet gle čuda ) vozačka dozvola vozača!!! Punih 5 minuta, policajac je nešto vrteo ispod pulta, skenirao, kopirao, štampao, heftao i spajao papire... Na moje pitanje, kakve veze ima granična policija sa vozačkim dozvolama i nije li to ovlašćenje isključivo saobraćajne policije, mrzovoljno mi je odgovorio: Pustite, novi propisi... Da li je potrebno naglasiti, da nas je makedonski policajac par metara dalje, zadržao čitavih 30 sekundi. I tako, uđosmo u Severnu Makedoniju.

Ponadah se da je to bio takav dan, neka provera ili statistički eksperiment koji se više neće ponoviti. Ali kada posle dva divna dana provedena sa rodbinom i za bogatim trpezama, krenusmo nazad, istim onim stazama otvorenog Balkana, na graničnom prelazu zatekosmo ovoga puta svih 40 automobila. I verovali ili ne, provedosmo i ovoga puta u redu čitav sat. Kada se dokopasmo granične kontrole, Makedonac nas je ponovo zadržao čitavih 30-tak sekundi, dok je pred našim graničnim policajcem procedura ponovljena do u tančine isto: molim pasoše, saobraćajnu i vozačku dozvolu.

A onda 5 minuta snimanja, kopiranja, povezivanja... I tako za svako vozilo u koloni. Kada smo konačno prošli na teritoriju Republike Srbije, sve do Beograda smo razglabali temu da nas opet lažu, mažu i vuku za nos, potpisujući sporazume i ugovore o ko zna čemu, sa ko zna kim i u čijem interesu, a prodajući nam putem svojih medija teoriju o našem blagostanju i zlatnom dobu.

Konačno eto i naravoučenija iz ličnog iskustva: rodbina i prijatelji iz Severne Makedonije su nam danas nikad dalje, put do njih nikad duži, a bajka o Open Balkanu je još samo jedna paralaža za naivne Srbe, koja treba da zaokupi našu pažnju do neke nove epizode Otpisanih. A ako sve ostane kao sada, naši građani koji na leto budu planirali odmore u Grčkoj ili Makedoniji, treba da na put kreću sa rezervom od par dana i sa dosta hrane i potkrepe za usput...

Uorš Jović