Zdravko Ponoš: Srbija je zaključana iznutra

Mi stariji se sećamo i onih još davnijih vremena kad smo imali jako cenjen pasoš i znamo kako je to imati nešto pa izgubiti. Naučili smo da ništa ne treba uzeti zdravo za gotovo. Znamo i ko je svojski poradio da izgubimo mnogo toga, pa i slobodu putovanja. Ali nema tog iskustva koje može čoveka da pripremi na mogućnost da mu se spreči ulazak u vlastitu zemlju.

Nekada je nova elita sudskim odlukama sprečavala povratak u zemlju, otimala imovinu i ukidala građanska prava. Ova najnovija elita se opredelila da to radi i bez sudskih odluka. Uveli su svoj vizni režim. Vizni režim važi samo za građane Srbije, političke protivnike i članove njihovih porodica. I to samo za ulazak u Srbiju. Za izlazak iz Srbije ne treba viza, odlazak je poželjan. Vizu za ulazak u Srbiju izdaje ministar unutrašnjih poslova lično i usmeno, u pauzama tretmana u spa-centru hotela Hilton. S obzirom da u tim pauzama mora da se posveti i drugim ličnim potrebama, dešava se da čekanje na vizu potraje. Tada se u proces vizne deliberalizacije za opozicionare uključuje carinska služba koja ima zadatak da ponizi i putnike i svoje službenike i da potroši vreme dok se ministar ne okrepi.

Za mene je to bilo jedno sasvim novo i dragoceno iskustvo. Stekao sam ga tek u svojoj šezdesetoj godini, nakon mnogobrojnih putovanja u osamdesetak zemalja tokom kojih su mi ispečatirani desetak što privatnih, što službenih, što diplomatskih i UN pasoša. Danas je napredno vreme u Srbiji pa dete ima priliku da tu privilegiju doživi već kao osnovac. To mu je privilegija koju ne bi imao da mu otac nije opozicionar u Vučićevoj Srbiji. Tu privilegiju teško da bi mogao da ima u nekoj drugoj evropskoj državi. Gde bi na drugom mestu čovek mogao da iskoristi događaj iz realnog života da motiviše dete tog uzrasta da čita Životinjsku farmu. Hvala Skičalu i Napoleonu.

Uvrnuti mozak koji je smislio ovu viznu smicalicu je sve pogrešno proračunao. Računali su na strah, povlačenje, oklevanje. Izgubili su konce istog trenutka kad su umesto toga dobili vest u slobodnim medijima, a to se desilo još dok je Skičalo pripaljivao tompus. Paljenje medijskih reflektora bilo je dovoljno da se razbeže i počnu uzajamno da se optužuju pred Napoleonom kome su ukrali šou u Briselu.

Morali su hitno da uključe i najplaćenije dvorske lude kako bi prekrili brljotinu i predstavili me kao državnog neprijatelja što se dokazuje činjenicom da sam odmor proveo u Hrvatskoj, ali ne u Jasenovcu. Čak ni rodna kuća se ne računa, na pogrešnom je mestu ako je u Hrvatskoj. A onda im je Skičalo ponovo pokvario koncept izvrgavajući ruglu graničnu policiju.

Svinje su najopasnije kad prohodaju na dve noge i ukinu sve osim jedne, modifikovane zapovesti - “Sve životinje su jednake, ali su svinje jednakije od drugih”. Na Vučićevoj farmi sve zapovesti su i dalje tu - neizmenjene. I Ustav i zakoni i pravilnici, policijski i ostali, ali se primenjuju selektivno. Prava važe samo za svinje, obaveze i sankcije za sve ostale. Svinje su se u međuvremenu opustile, opila ih moć i zagazile su u dekadenciju. Počele su da se teturaju. Hodanje na dve noge je zahtevno za opijene i pijane.

Lažu nas kad kažu da je Srbija zamandaljena spolja. Srbija je zaključana iznutra i ključ je u bravi. To se bolje vidi spolja, ali mora da se otključa iznutra.

Autor je predsednik pokreta SRCE