Đoković, prijatelji i neprijatelji

Gorostasa zvanog Novak Đoković nikada nisu mogle ni potkačiti reči neprijatelja, ali kanda čitavog života biva duboko ranjavan od tišine „prijatelja“.

Da apsurd bude veći, kada je bio pogođen istinskom nepravdom, ne samo da su njegovi prijatelji utihnuli, već je njegov, naizgled, neprijatelj digao glas. Život je čudo.

Taj neprijatelj, Nik Kirjos, sada je jedini istinski prijatelj. Jer, vreme je da to jednom shvati ovaj kafićki narod, prijatelj se ne meri prema tome koliko se puta javio, da li je zvao na kafu i koliko se puta na vaš poziv na istu odazvao.

Kada bi se kvalitet prijatelja merio kafenisanjem i spremnošću na redovna blebetanja i druženja, najbolji bi bili oni sa najviše vremena za razonodu.

Međutim, pravi prijatelj ne mora biti tu u svim, pa ni u većini osmehom ispunjenim danima, ali će biti tu kada se svet okrene protiv nas.

A jednom se okrene protiv svakoga od nas, makar ti bio i Novak Đoković, prividno dobrodošao na svakom meridijanu.

Dobro upamtite: onaj koji je tada spreman zameriti se svetu (i sopstvenoj vladi) zbog nepravde prema vama, biće nesumnjivo vaš prijatelj, šta god o vama pre toga govorio.

I još bolje upamtite: svaki onaj koji tada ućuti ili otćuti, nije vaš prijatelj, ma koliko bilo prijatno sa njim u prijatnim se situacijama susretati.

Zato je ovaj Vimbldon na svoj način poseban.

U finalu su se susreli prijatelji, koji su donedavno bili ili mislili da su neprijatelji.

Poseban je i prema tome što je ovo prva titula Novaka Đokovića koju podiže svestan da je mnogo usamljeniji nego što je mislio da jeste, ali i da „niko nije zaboravljen i sam“, kako je to divno rekao Ivo Andrić.

Ovo je prvi pehar koji Novak podiže svestan da je prijatelja mnogo manje nego što je mislio, ali da ih uvek ima.

Sa spoznajom da nije zaboravljen i sam.

A takvog neka ga se plaši (teniski) svet.

Hvala prijatelju Niku.

Napred Nole!

Rekoh još usred australijske drame: „lako ko jedan set, uzećeš trideset.“

Autor je advokat