Piše Goran Kaluđerović: Eros i tanatos

Iguman manastira je Ilarion Lupulović kojeg je prethodnih dana Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabrao za vikarnog episkopa novobrdskog. Gledao sam pre četvrt veka mladog glumca Rastka Lupulovića u pozorišnoj predstavi “U potpalublju”, rađenoj prema istoimenom romanu dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine, Vladimira Arsenijevića. Raskošni glumački talenat Lupulović je zamenio njemu sadržajnijim monaškim životom. Čitam njegovo poimanje hrišćanstva koje ostavlja utisak na vernike jer govori pomirljivim novozavetnim hrišćanskim jezikom: “Veoma je bitno da naša propoved ne bude namenjena samo nacionalnom klubu nego da poruka mira, koju šaljemo, bude univerzalna i razumljiva. U suprotnom gubimo izvorni hrišćanski identitet”. Oko za oko – zub za zub zamenilo je Ljubi bližnjeg svoga kao sebe sama. Evolucija koja teče, na slovu i delu.

Glavna manastirska crkva posvećena je Svetom Arhangelu Gavrilu a sam manastir nepokretno je kulturno dobro, spomenik kulture. Monaška obitelj jedina je aktivna u Kosovskom Pomoravlju. Saopštavaju nam da zbog svojih crkvenih obaveza iguman manastira neće biti na zajedničkoj trpezi koju je pripremilo monaštvo. To ni u kom slučaju ne remeti atmosferu zajedničkog doručka na kom su prisutni i vernici iz okolnih mesta. Dečkić od svojih petnaestak godina na harmonici, za koju kažu da mu je kupio glumac Nenad Jezdić, svira pesme s kosovskim motivima. Većina poklonika se pridružuje i s njim peva.

Put nastavljamo ka Prizrenu. Prema spoljnjim obeležjima mesta uz put, uočavamo velike razlike koje postoje u društvu na Kosovu, ali i urbanistički nered i komunalnu zapuštenost. Prelepe kuće podignute su često usred polja, bez pristupnih puteva. Kraj puta nebrojene humke i mnoga neograđena groblja. Bogomdanu prirodu uneređuju razbacani šut i smeće. Prolazimo pored ogromnog vinograda za koji nam rekoše da je u vlasništvu Amerikanca i verovatno “kriminalnih struktura s Kosova”, u okviru kojeg je podignut zamak od kamena koji, očigledno, zadovoljava estetske ukuse vlasnika. Taj izraz moći ispoljen u nezgrapnoj građevini narušava prirodnu blagost krajolika. U samom Prizrenu imamo na rasplaganju par minuta za izlazak iz autobusa. Zbog gustine saobraćaja i neobezbeđenog proširenja za parkiranje autobusa izlazimo iz autobusa uz sami put.

Prvo što zapada u oko jesu ulični prodavci “drangulija” koje turistima treba da dočaraju i grad ali i Kosovo i Metohiju. Posebno se ističu loše reprodukcije slika s likom Adema Jašarija, koji je označen kao osnivač i vođa terorističke OVK, kao i loše reprodukcije slika s grbom UČK, pa mogu pretpostaviti da se one i kupuju, jer u suprotnom ne bi bile ni postavljene. Obilazimo srednju Bogoslovsku školu u Prizrenu. Ispred škole je milicijska kućica a škola je zadužbina Sime Andrejevića Igumanova. U dvorištu pričam s golobradim momkom.

Na postavljeno pitanje „Kako ti je ovde“ odgovara pokretom koji neverbalno izražava nezadovoljstvo. - Je li to zbog škole ili generalno življenja ovde? - smušeno odgovara - “škole”. Nemam pravo da mu bilo šta kažem jer su mnogi od nas prošli ista ona iskušenja pred kojima se i on nalazi. Na par stotina metara od same Bogoslovije nalazi se Saborni hram Svetog Đorđa s obližnjom Starom crkvom Svetog Đorđa, nedaleko od džamije. Sinan – pašina džamija podignuta je 1615. godine. Ime nosi po svom ktitoru, Sinan – paši, koji je za njenu izgradnju iskoristio kamen sa zadužbine cara Dušana, manastira svetih Arhangela.

Pažnju mi više privlači stara crkva Svetog Đorđa koja je sredinom devedesetih iznutra restaurirana i konzervirana a sama crkvena porta obnovljena. Ona je razorena od strane Albanaca 2004. godine da bi u naredne tri godine od tada bila restaurirana najviše zahvaljujući „velikom znanju grčkih konzervatora“. Restaurirane su freske na kojima su postojala teška oštećenja. Obilazak nas vodi do crkve Bogorodice Ljeviške. Stari saborni hram. Pored kućice s policijom, sama crkva je opasana bodljikavom žicom. I dimom koji se može videti samo kada se zatvore oči. Uz sav trud ne mogu da razumem nagon za uništenjem koji postoji kod ljudi koji razaranjem takvih građevina i umetničkih remek-dela misle da će razoriti i jedan identitet. Ovo je katedralna crkva posvećena Uspenju Bogorodice. Tu je istorijsko sedište episkopa prizrenskog. Od 2006. godine ona se nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine, kao deo celine „Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji“. Samu crkvu, na temeljima stare crkve, podigao je kralj Milutin kao svoju zadužbinu 1306/1307.

U XVIII veku Turci su joj dozidali minarete i pregradili je iznutra pretvorivši je u džamiju. Freske su obili čekićem i još, preko toga, naneli na njih sloj maltera. Na restauraciji fresaka, sredinom prošlog veka, radilo se gotovo tri decenije. Nezvanično smo upoznati da su restauraciju radili francusku konzervatori često čisteći freske sredinom hleba da ih korica ne bi oštetila. Najstarije očuvane freske u crkvi potiču iz treće decenije XIII veka. Reč je o predstavama Svadbe u Kani, Isceljenja slepog i Svetog Teotokosa (Bogorodica) sa Hristom čuvarem. Ove freske se danas nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. U priprati crkve sveštenik nam pokazuje natpis na arapskom koji je ostavio islamski mudrac zadivljen „lepotom freskopisa, misleći da je poslednji čovek koji gleda ove čudesne likove sa zida, ispisao na arapskom stihove persijskog pjesnika Hafiza:

"Zenica oka moga gnezdo je lepote tvoje".

Hadže Šamsudin Muhamad Hafiz, poznat po svom književnom pseudonimim Hafiz, (onaj koji napamet zna Kuran), bio je persijski pesnik koji je "opevao radosti ljubavi i vina, ali se bavio i religijskim licemerjem". Čini mi se, temama aktuelan i danas. Gotovo svaka islamska kuća ima ga u svojoj biblioteci. Kao što, uostalom, i druge etničke grupacije imaju u svojim bibliotekama pisce koji im određuju identitet a dela su im neprolazne vrednosti.

Jedan pak, hrišćanin, opevao je Simonidu Milutinovu sledećim rečima:

„Iskopaše ti oči lepa sliko,
večeri jedne na kamenoj ploči,
znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči“.

Eros i Tanatos. Istok i Zapad. Između? Mi. Ili neko drugi?

Preostalo vreme u Prizrenu hoću da iskoristim da kupim omiljeni albanski konjak. Skenderbeg. I naš i njihov. Koja li je tajna? Pitam na engleskom prodavca u jednoj radnji ima li u blizini fri šop. Neverbalno mi pokazuje da ne razume engleski. Izražavam razočarenje na srpskom jeziku. „Pa što me ne pitaš na srpskom šta želiš da bi te ceo svet razumeo“, kaže mi. Iskreno se smejemo. Ljutim se na sebe što sam se rukovodio predrasudama i izražavam žaljenje što nismo zajedno otišli na piće. Žurio sam na autobus.

Manastir Svetih arhangela, zadužbina srpskog cara Dušana Silnog (car 1346-1355), smešten je u kanjonu reke Prizrenske Bistrice i par kilometara udaljen od samog grada Prizrena. U manastir dolazimo u kasnim popodnevnim satima. Monaštvo manastira zajedno sa igumanom koji je u građanskom životu bio profesionalni kuvar, spremilo je obimnu i nesvakidašnje ukusnu večeru. Manastir je građen sredinom XIV veka i smatra se vrhuncem srpskog sakralnog graditeljstva. Dolaskom Turaka, sredinom XV veka, opljačkan je i zarušen, a početkom XVII veka do temelja porušen. Spaljen je i pljačkan u junu 1999. godine a i šest godina kasnije.

Pre Drugog svetskog rata u manastiru su obavljeni manji istraživački radovi tokom kojih su u temljima crkve otkriveni ostaci carske grobnice unutar kojih su pronađene kosti za koje se smatra da pripadaju Dušanu Silnom. Prenete su u Beograd i položene u sarkofag, u crkvi Svetog Marka. Dušanova osvajanja išla su ka jugu. Seobe našeg naroda isle su u pravcu severa. I Dušan je, na koncu, stigao na sever. Do Dunava… U manastiru Svetih arhangela postoji grobnica cara Dušana sa novom memernom pločom. Prazna.

Tokom večeri razgovaram sa šurakom o religioznim temama. Kaže mi da osuđuje nepočinstva onog sveštenstva koje se ogrešilo o moralne norme kao i nehrišćansko ponašanje tzv. folklornih vernika ali da sam na to ne može uticati. Svoju privrženost crkvi i pravoslavnoj veri doživljava kao oblik neophodne identifikacije koja mu oblikuje život. Na tu argumentaciju nemam ništa da dodam. Dovoljno je ubedljiva. Za sebe kažem da imam skromno religijsko obrazovanje i da je ranije na moje razumevanje vere veliki uticaj imao Nikolaj Berđajev kao “hrišćanski egzistencijalista”.

Slažemo se da religija jeste mogući put koji čoveka treba da učini boljim nego što jeste. Pijemo izvrsnu manastirsku rakiju travaricu i spremamo se za spavanje. Gosti u manastirskom konaku u prostoriji sa dvadesetak ležajeva su i navijači Crvene zvezde. Pristojni i puni uvažavanja pokazuju ono lice koje ne vidimo na utakmicama. Utiče li to manastirski ambijent na drugačije življenje stvarnosti?! Jednoznačni odgovori ne postoje. Možda i ne treba.

Kraj u sledećem nastavku