U Srbiji niko ne prikuplja potpise!

Izborni sistem u Srbiji je potpuno kriminalizovan. Predstavnici opozicije koji vode pregovore sa evropskim izaslanicima, na žalost nemaju dovoljno znanja, ili ne žele da primene ono što važi u Evropi, čak i ovakvoj kakva je ona danas, posrnuloj.

Da li ste znali da u Francuskoj, koja je do nedavno bila zemlja najveće istorijske i političke kulture, uopšte nije potrebno skupljati deset i više hiljada potpisa za parlamentarne i lokalne izbore? Dovoljno je da se ljudi sa osnovnim ljudskim i političkim pravom organizuju i proglase svoj pokret ili listu. Jedino za predsedničke izbore u ovoj zemlji potrebno je prikupiti pet stotina (čitaj: 500) potpisa uglednih, izabranih ljudi ili gradonačelnika, i to u zemlji koja ima sto velikih gradova i trideset osam hiljada (38.000) komuna. Treba znati takođe da u ovoj zemlji objavljena politička kampanja traje šest meseci, a ne mesec dana.

Besmislica prikupljanja ogromnog broja potpisa da bi neka izborna lista mogla da bude proglašena, odnosno obavezno prikupljanje samo mesec dana, a često i manje, pred same izbore, jeste odluka koju je mogla da donese isključivo tiranska vlast. Potpisi koji se danas, uglavnom svi, na svim političkim listama falsifikuju, izmišljena je davno u vreme vlade Miloševića, kako bi se, prema tada datom obrazloženju, eliminisali brojni politički avanturisti i autsajderi, klovnovi, zabavljači i uopšte ljudi neautentične motivacije, kao i lažne male partije, koje su se razmahale sa prelaskom komunizma na višestranačje. U to vreme i u tu svrhu vlast je lansirala zabavu izvesnog kandidata „Šećerovskog“ koji je služio da odvlači glasove u smehu i da bude na usluzi tadašnjeg režima. Da li je on to radio svesno, ili ne, sasvim je drugi problem.

Dakle, to je bilo obrazloženje za uvođenje besmislenog pravila prikupljanja velikog broja nepotrebnih potpisa koji ni o čemu ne govore, nikoga ne kredibilizuju i ništa ne garantuju. Međutim, upravo je ovaj sistem u današnjoj Srbiji (2022) rodio najveći broj zabavljača, nekompetentnih ljudi i klovnova, najveći broj Šećerovskih i Šećerovki, kao i partija i grupica koje je nekadašnji režim želeo da izbegne. Današnji kriminalni režim u Srbiji upravo to hoće: što više besmislenih i nekompetentnih likova, što više diverzivne zabave, što više pometnje i što više drobljenja političkih glasova. Zato se sam taj sistem našao u apsurdu: potrebno mu je što više partijica i političkih izbornih grupica, kako bi se pravoj opoziciji razdrobili i razvukli glasovi, ali, istovremeno, sve te grupice u vrlo kratkom roku moraju da prikupe i overe ogroman broj potpisa, a režim zna da je to fizički nemoguće čak i za moćne i bogate partije, a kamoli za male političke ćelije nesrećnih građana.

Iz svega ovoga rodio se novi totalitarni mehanizam da se ne dozvoli nikome da uđe na političku scenu ako nije pod kapom vlasti. Slavina slobode potpuno je zavrnuta, ne curi više nijedna kap. Vlast je ta, a u Srbiji kriminalni gang u vrhu te iste vlasti, koji određuje koja izborna lista sme, a koja ne sme da bude prihvaćena. Republička izborna komisija ne postoji ni kao komisija, ni kao republička, ni kao izborna. Kada su pre nekoliko godina dokazani džakovi falsifikovanih izbornih listića, trudom gospodina Radulovića, što sam odmah pozdravila (ali koji je od tada izgleda shvatio da ovo ne vredi činiti i zatim se priklonio još uzaludnijim dogovorima sa vlastima) ni Republička izborna komisija, ni sud nisu na ovu dokazanu krađu finalno reagovali. Ne samo pretpostavljena, već i empirijski (iskustveno) dokazana krađa je tada puštena u opticaj kao pravilo, čime je sama „Republička izborna komisija“ postala organ falsifikovanja i krađe. Ona je postala telo vladajuće partije, u ovom slučaju SNS političke partije i ona danas radi po uputstvima iz kabineta vlasti.

Čemu onda služe svi izborni procesi, tobože prikupljanje potpisa, stajanje u redovima, rokovi od mesec dana da deset, odnosno više od deset, hiljada potpisa overite kod nekog notara koji je takođe deo vladajuće partije koja ga faktički postavlja, i koji, takođe, zajedno sa Republičkom izbornom komisijom služi partiji na vlasti da eliminiše neprijateljske „izborne liste“? Ovo kriminalno licemerje traje u Srbiji više decenija, ali je usavršeno pod sadašnjom vlašću (zbog istorije, napominjem da smo u 2022. godini). Upravo na taj način i moja lista grupe građana koja se zvala: USTANAK BEOGRADE, OTIMAJU SVE, PRODAJU DECU! jednim tihim pozivom je eliminisana. Naravno, da sam slutila da ovaj naziv liste neće biti prihvaćen. Ali, namerno sam ga predala sa listom povratnika iz dijaspore i poštenih uglednih ljudi, da vidimo gde je granica tiranije.

Dobila sam neki nejasan fotokopirani dokument (koji je mogao da falsifikuje bilo ko) o tome da su „proveravali“ i da lista nije u redu (sic)! Više hiljada potpisa su „proveravali“ nekoliko dana pred izbore. Išla je policija na više hiljada vrata da proverava i da pita ljude: hoćete li 5.000 dinara koje dajemo glasačima? Jer, RIK ili neko u njemu verovatno je smetnuo s uma da na jednom internom dokumentu SNS partije piše uputstvo kontrolorima sns koje glasi, parafraza: glasači da prilože fotokopiju svog izbornog lista i jave se za 5.000 dinara….

Grupa građana PROF. MILA ALEČKOVIĆ bila je tako, u dobrom duhu inspektora Poaroa, zamka za kriminalce… Jer, oni ne znaju da posle plana A, sledi plan B.

Pa da se vratimo na najvažnije: ČEMU SLUŽE OVI POTPISI i BAZE PODATAKA KOJE SVI ODAVNO KORISTE PREPISUJUĆI I FALSIFIKUJUĆI POTPISE? Nijedna opoziciona partija (prava, a ne lažna „vođina opozicija“, ili njegova deca koja nikada ništa u životu nisu radila, dok ih on obilato plaća i šminka za naš novac) to pitanje nikada nije postavila. Zašto? Zato što, kako bi rekao narod, nemaju pojma kakva pravila postoje (ili su postojala) u svetu.

Tako je sve obesmišljeno. Opozicija koja često protestvuje zbog nedostatka termina u medijima, potpuno je zaboravila ovaj prvi i najveći problem. Previdela ga je, jer i ta opozicija, čak i ako je manje lažna, nema nikakvo političko svetsko iskustvo koje imamo mi povratnici iz dijaspore. Ti ljudi većinom nigde van Srbije nisu živeli, niti glasali (kupovina luksuznih kuća u inostranstvu ili školovanje dece nije ta vrsa iskustva), te skoro trideset godina nisu bili u stanju da predlože nešto najnormalnije i osnovno: ukidanje besmislenih prikupljanja potpisa i kriminalnog plaćanja za te iste potpise. I tako, dok se u „selu“ ne obaveste koja pravila postoje u „Rimu“, dok ne saslušaju nekoga ko to zna, godinama propada cela nacija.

Najveći politički paradoks u vreme vlade Vojislava Koštunice bio je taj što je u to vreme počela moderna ekonomska pljačka Srbije, a sa druge strane, pravni sistem zaštite običnih ljudi imao je najbolje kadrove. Mora se reći da je u pravnom sistemu u to vreme bilo najobrazovanijih ljudi, koji, na žalost, ipak nisu uspeli da poprave Tužilaštvo. Pišem „da poprave“, jer njega nije bilo moguće „popravljati“, njega je trebalo iznova praviti. Od nulte tačke.

Međutim, po dolasku SNS kadrova na srpske položaje sve je naglo krenulo u deveti krug pakla. U politički život počele su da ulaze starlete, prostitutke, narkomani, vesele udovice, preprodavci i dileri droge, ubice..., upravo zato što njih vlast hoće, a njima nije nikakav problem da sve plate, pa i glasače, liste, potpise, baze podataka, reklame, termine, šminku, tekstove i lektiru nepismenih parola... Jedino što nisu mogli da plate jeste ugled, ali šta će im to?

Ako bi se našli neki vođini junoši koji ovo sve ne mogu sami da plate, eto tate sa Andrićevog venca koji bi im to brzo sredio, pa smo onda obično imali scenario tipa: „izborna lista junoša odbijena, jer nedostaje nekoliko hiljada potpisa, a zatim brzo, za jednu noć ponovo prihvaćena“. Jasno je da je u toj noći usledio poziv iz kabineta prevare. I specijalci u RIK-u, i notari, a od nedavno i agencije za idavanje tzv. „bilborda“ (koji prema imenu nosioca liste odlučuju da li ima mesta za oglašavanje ili ne) postali su radnici NKVD aparata.

Međutim, novopečenci frakcija srpskih „tajnih službi“ čak ni to ne moraju. Vlast im prosto „odlomi “ parče gotovih izbornih potpisa, a onda verovatno telefonira ljudima od poverenja u Republičkoj izbornoj komisiji, i politička lista je munjevito proglašena. Ono malo svesnih boraca za zračak slobode u današnjoj mračnoj Srbiji koji ne idu tim utabanim putem, biće odbijeni. Neki relativno nekorumpirani prvaci su i bivali odbijeni prethodnih godina jer su pokušavali da sami za dve do tri nedelje izvedu pred , recimo, dva jedina postojeća notara u opštini Vračar koji su uvek „zauzeti“, svojih dvanaest, trinaest hiljada i više glasača u dugačkom redu. A zatim su shvatili da to ne može da se izvede ni fizički, ni politički, a ni moralno. I onda bi ili potpuno odustajali od izbornog života (što vlast i želi), ili bi sledeći put išli „na pregovore i vino“ kod nesrećnika po imenu A.V., posle čega bi im bilo zagarantovano odobravanje liste, a možda (ali ne sigurno) i prolazak na izbornom cenzusu.

Prethodne dve i po godine srpsko društvo maltretirala je mala grupa provincijalnih lekara bez ikakve naučne karijere, čiji je količnik inteligencije, po svim varijantama Vekslerove skale, ispod cifre sedamdeset. Većina medija dobijali su novac da lažu ljude o dobrobiti eksperimenata nad njima, rađena je najgora crna psihijatrija, igra strahom, program Stenli Milgrama o poslušnosti o kome pune dve godine pričam i predajem, socijalni i psihijatrijski inžinjering senzornog lišavanja, zatvaranja itd... da bi odjednom sve prestalo. Naglo i vrlo ubedljivo. Počeo je rat u Ukrajini i stigli su izbori na kojima kriminalni gang u Srbiji opet mora da pobedi.

Od dna do vrha, današnje društvo je kriminalizovano. Liči na kraj Vajmarske Republike kada je zavedena svima poznata diktatura. Ali, u Srbiji nije na delu diktatura, nego tiranija ravna onoj iz starog doba ljudske istorije. Intelektualci i naučnici se plaše da počnu da se bave političkim životom (iako se on odavno bavi njima), dok vlast narkomane, prostitutke i halapljive došljake u Beograd bogato nagrađuje stanovima, kancelarijama i kozmetičkim salonima, samo ako pristanu da rade za neku od frakcija u državnoj „bezbednosnoj“ službi. Pomahnitale devojčice iz političke porodice vođe na vlasti troše ogromne pare iz siromašnog srpskog budžeta na ispravljanje mrlja, malja, mladeža i bubuljica, loše imitirajući davno viđene političke kampanje u Evropi, koje su za nas već otrcana prošlost. Kandidati pevaju, dižu ruke u vis, drže se u pobedničkom nizu, skaču, trče, prati ih tijumfalna muzika, puštaju balone, bacaju se u kolektivnu katarzu, hipnotička stanja, kolektivni narcizam... Mladi glumci početnici otvaraju širom umorne i očerupane Srbije palanačke audicije... Mimetizam njihovih usiljenih osmeha, imitacija tuđih pokreta i pobedničkih gestova, svedoče o tome da su zakasnelo odgledali te istorijske filmove, te mašući rukama i nogama i pozirajući na slične načine pokušavaju da liče na nešto što je nekada bilo (pa prošlo) kod nas u nekadašnjoj Evropi.... Prohujalo sa vihorom...

Dileri droge kojima je vođa platio bilborde deluju na ogromnim ekran-plakatima tragično. Jedan od njih imao je slogan: „Da Srbija opet bude velika“, a narod je ispod žvrljao: „i debela kao ti“... Drugi su stavili „Zajedno možemo...“ (PS: da krademo), treća: „...Na svome smo“ (bez sumnje su u rukama „svojih“ udbaša u „službama“), a mnogi bi hteli da budu i predsednici Republike ili Monarhije, što ne bi ni bilo neizvodivo ako bi uspeli da nauče još neki strani jezik... Narod je zabolela glava od njihovih ogromnih pomešanih bilbord-glava u pozorišnoj šmiri po programu „izbori“ i u podsvesti ljudi sve se sliva u zajedničku šarenu skupu i nestvarnu Roršah mrlju. To je plemenska igra na stadijumu ogledala kako bi rekli Lakan ili Borhes. To je vika kojom se gata i kojom se kolektivno teraju demoni, vampiri, utvare, pasivnost i smrt. Svi su se oni zavetovali vođi i njegovim, odnosno našim parama jer bez toga nisu mogli ni da počnu kampanju. Da li je Srbija velika ili mala, da li „možemo“ ili ne možemo – frazetine su koje ne znače apsolutno ništa, ali ako kažete: „otimaju krevete, frižidere, prodaju decu“, to jasno odslikava ceo naš život.

To odslikava život zastašenih robova koji dobijaju samo pisma izvršiteljskih pretnji i sudijkih poziva. Međutim, takvih parola, osim na našoj odbijenoj listi nije bilo, da se ne bi narušio izborni stil lake sapunice. Što su kandidati za uspeh mlađi i gluplji, to stari programeri političke policije iza paravana više trljaju ruke. Iluzija je smatrati da će politički činovnici u svojim delima posvedočiti istu energiju kao u svojim govorima – tvrdio je još Gustav Le Bon.

Kada utihnu trube, muzika, vika i tapšanja putujućih karavana, ostaće samo tišina nemaštine i strah, ljudska koža koja malo vredi, kako je pisao Malaparte. Ili, još jedan francuski pisac, Selin: „Svi ćemo dobiti „smrt na kredit“. I onda će se gladni ljudi praznih frižidera setiti debilnog „spota“ u kome nesrećnik koji je na čelu Srbije izlazi iz frižidera, shvativši da im ostaje još samo taj kanibalistički nagon da njega rastrgnu i pojedu... Zar nije Bokaso-sindrom u nas počeo već sa misterioznim „ljudskim ćevapima“? Jer, kako bi rekao deda Frojd, svakog čoveka lično nesvesno vodi ka ličnom kraju...

Agresivni bilbord-panoi koji nimalo nisu jevtini mešavina su ranog staljinizma i kasnog vulgarnog holivudizma. Pobrkali su to, kao što brkaju recesiju i secesiju kada govore o arhitekturi grada. Vođa ih se gadi, oni se gade njega, narod se gadi svih njih, ali u avezivnoj trci punoj povraćanja nalaze se svi, jer očekuju nove pare iz srpske siromašne slamarice.

Šta da se kaže na kraju? Srbija je Atlantida. Sve je uništeno, ne postoji nijedna institucija koja nije kupljena novcem bez pokrića i razorena.

Pozivam pravu opoziciju ako je ima (onu koja nije išla na kauč i piće kod tirana, da proglasi SRPSKO PROLEĆE ili SRPSKO LETO, ili SRPSKU JESEN i obračun sa korumpiranim, primitivnim i zlim ljudima (budući da institucija nema). Ako „izbori“ ovo ne uspeju da reše do kraja, mi i dalje imamo naš jedini „izbor“ i jedino rešenje. Potpuno je svejedno da li su u borbi ekolozi, građani, „manjinci“ i slično, jer tirane treba oboriti. Što pre. Inače će Srbija dobiti samo plaćene poslanike kojima ste vi vašim glasom poklonili radna mesta, a koji će u falsifikovanom parlamentu vežbati sopstveni narcizam, dok će od vas izvršitelji i dalje otimati sve čak i ako nemate posao. Obaveštajci (ljudi koji kažu da su obavešteni) tvrde da će ovu novu vladu sastaviti američki ambasador.

Ali i Amerikanci su nekada tražili ljude sa inteligencijom malo iznad proseka, ili kako oni kažu, „višom od sobne temperature“. Ako predsednik Bajden ostane na vlasti, pozdraviće izbore u Srbiji i izjaviće da od vlade u Bukureštu očekuje put razvoja, mira i stabilnosti, kao i to da mi sa Evropom treba solidarno da podelimo nestašicu gasa. Sa „patriotskom opozicijom“ treće generacije, vlast u Beogradu će ponovo gledati da zavadi narode na Balkanu, jer to uvek produžava mandate. Kosovo će u falsifikovanom parlamentu braniti oni koji tamo nikada nogu nisu stavili, ili koji su prvo govorili da je izgubljeno, pa onda da tek predstoji borba za njega...

Ne treba trošiti energiju, niti rizikovati živote. Dovoljno je paralisati sve lopovske, fantomske institucije u Srbiji, a pre svega u Beogradu dok se Kaligula sam ne pogubi, jer to više nisu ni srpske, ni narodne, ni građanske, ni državne institucije. To su organizacije jednog kriminalnog ganga. Naravno, pod uslovom da se revoltirani demonstranti ne raziđu čim stigne poziv iz neke strane ambasade, ili novčana ponuda.

Šta da kažem na kraju ovog kliničkog nalaza?

Iz porodice sam antifašista i žrtava u više ratova. Ulažem svoje ime u ovo što sam napisala i ne bojim se nikoga.

Ne bojte se ni vi. Mnogo nas je. Samo jednom se živi.

„Život ne vredi ništa, ali ništa nije vredno života“ govorio je De Golov ministar kulture, Andre Malro.

Prof. dr Mira Alečković