Sa čim ulazimo u krizu

Uplaćuju ljudi, kaže ljubazna dama u agenciji. Prvo odu najskuplje egzotične destinacije, pa onda aranžmani na popustu za Grčku i Crnu Goru. Najslabije ide ono srednje, jer srednje klase više i nema. "Eto, recimo, juče smo oglasili i odmah prodali šest aranžmana kruzerom od 32 dana", kaže ljubazna dama. Pa dobro, jasno je da neko ko radi, uspe da zaradi 10.000 evra za jedno putovanje. Ali ako radi, odakle mu slobodnih mesec dana da u novembru krstari toplim morima? Dama sleže ramenima – "Aaa, pa nisu to oni koji rade".

E sada, ova bi epizodica zaslužila zasebnu analizu – ko su dame i gospoda koji u ovom sistemu ne moraju da rade, a lepo žive. Naš fokus su ipak ovi koji rade, a nikako ne uspevaju lepo da žive. Deset godina smo slušali, a velike su šanse da slušamo i dalje, kako će prosečna plata već za tri godine da bude čitavih 900 evra. To je svega 50% više od 600 evra zabeleženih proteklog decembra. Statistički, naravno.
Ova je računica, doduše, napravljena pre nego što je krenuo rat u Ukrajini i cela Evropa se suočila sa izazovom inflacije. Srbija je četiri godine kurs dinara (mnogi ekonomisti smatraju štetno i veštački) držala pod kontrolom. Zato je evro sada nešto preko 117 dinara, dok je 2017. godine bio 124 dinara. Što je kurs evra niži, plata u evrima ispadne viša i to baš dobro izgleda. 

Kada se zemlja zadužuje pa imate devizni priliv, kad privlačite strane investicije preko subvencija iz budžeta, kad odliveni mozgovi svojim roditeljima redovno šalju doznake, u mogućnosti ste da kurs držite stabilnim. E sad, što zbog toga stradaju izvoznici jer je njihova roba u inostranstvu skupa i time neatraktivna, to je drugo pitanje. Ovo je dobro za unutrašnju upotrebu.

Ali šta se događa kad naiđe ovakva globalna kriza u najavi? Naprednjačka vlast duplirala je dug zemlje za deset godina svog zalaganja – od 15 milijardi evra koje je nasledila, sada je pregurala 30 milijardi evra. Zaduživaće se i dalje, nema druge, samo je pitanje koliko i pod kojim uslovima. Strane investicije će neminovno jenjavati, pošto se može očekivati da se zemlje zahvaćene krizom zatvaraju u svoje okvire ili idu tamo gde mogu dobiti uslove koje ni mi ne možemo da ponudimo. Kriza u bogatim zapadnim zemljama će neminovno pogoditi i našu dijasporu, pa je pitanje koliko će moći da odvaja za doznake.
Ovo sve će biti u takozvanom "crnom scenariju" koji, valja se nadati, neće biti baš ovakav. Ali nadu potkopava činjenica da je Narodna banka Srbije u poslednjih pet meseci već potrošila milijardu i po evra deviznih rezervi, ili oko 10% za odbranu deviznog kursa. Tek je u trenutku pisanja ovog teksta NBS prvi put korigovala kurs, doduše minimalno, sa 117,59 na 117,72 dinara.

Šta je ovde problem? To što je ovoliki novac već potrošen, a da udar krize i inflacije nije još ni počeo. Koliko će tek biti teško (i skupo) održavati stabilan kurs dinara kad nastupi neminovni udar krize? Tu će se monetarna vlast naći pred velikom dilemom – da li trošiti devizne rezerve za odbranu kursa, što će biti uzaludno (uči nas bliska istorija iz devedesetih) ili pustiti klizanje dinara, što je zbog tih istih devedesetih takođe nepopularno i nije bez posledica? Ali ako bude moralo, a izgleda da će morati, bolje se sa realnošću suočiti odmah, nego kad se potroše devizne rezerve.

A sa čime ulazimo u ovu svetsku krizu? Sa devastiranim EPS-om, pa umesto da izvozimo struju, mi je uvozimo, za šta ćemo da slupamo nepredviđenih čak milijardu evra; sa uvozom gasa i nafte po višim cenama, ne zna se kolikim, kad uskoro istekne povoljni aranžman sa Rusijom. U najboljem slučaju, potrošićemo još milijardu više nego prošle godine; rastu cene đubriva i nafte, pa će poskupeti poljoprivredna proizvodnja ako se bude đubrilo, ili će se smanjiti prinosi ako ne bude. U oba slučaja, hrana mora da poskupi.
U toj situaciji svi koji plate primaju u dinarima, moraju da osete posledice: osim što će statistička plata u evrima biti manja, biće manja i kupovna moć te plate. A izbori prošli, pa nema potrebe ni da se opet deli po 30, 50, 100 evra.