Strategija pauka

Za razliku od rezona koji su imali italijanski antifašisti, u našoj je javnosti (pa i opoziciji) javna istraga oko toga ko su „ubačeni elementi“, „Db-ovci“, „spavači“, „Vučićevci“, „izdajnici“ te ko su „oni koji su kod Vučića na kazanu“ omiljeni sport i zanimacija na koju se ide i da bi se postigli i politički poeni. Niko izgleda ne misli o tome da su takvi politički poeni u konačnom skoru zapravo pucanje sebi u nogu, pogotovo ako se ima u vidu da tih stvari u ovom drugom Vučićevom bloku uopšte i nema!

Zapravo, prvi put sam video javno sumnjičenje „da je neko ubačen“ na demonstracijama u julu prošle godine. Neki iskusni novinari su odmah shvatili o čemu se radi i izneli sve na tviter. „Demonstranti“ koji su prvo gađali policiju kamenjem i suzavcem, počeli su kasnije i sami da hapse i privode istinske demonstrante. Iako su kamere snimale, nije se sve jasno videlo, mada je bilo mnogo očevidaca koji su potvrđivali tu priču. Lično sam osetio jezivu teskobu razmišljajući o tome svemu i došao do zaključka da posle takvih perfidija čovek jednostavno više ne može da veruje na tim demonstracijama nikom živom. Cela stvar mi je dosta ogadila proteste.

To sa javnim sumnjičenjem ko su „ubačeni ljudi“ se nastavilo i dalje. A prvo je, koliko je meni poznato, sumnjičenje krenulo sa Boškom Obradovićem. Njegovo pijuckanje vina sa Vučićem koštalo ga je optužbe da je zapravo Vučićev igrač (ovo „igrač“ sam zaboravio u nabrajanju raznih izdajničkih kvalifikacija) a potom se nastvilo s Ćutom. Posle Ćute došao je na red Škoro. Srđan Škoro je , kao što se zna, krenuo u svoju kampanju za predsedničke izbore, što je definitivno mnogo čudno izgledalo, ali je sve više možda bio to gest da se opozicija konačno oglasi oko toga ko je njen predsednički kandidat za izbore, pa je Srđan Škoro odlučio da celu stvar na neki način malo katalizuje sopstvenom kandidaturom. Ali ne lezi vraže, i njega ubrzo proglašavaju za izdajnika opozicije i Vučićevog čoveka i kada to kažem da se neko razapinje po pitanju izdaje opozicije, onda to pre svega mislim na tviter jer napadi kreću tamo. Pošto Škoro nije mogao da dođe sebi od čuda šta ga je snašlo, uskoro na red da bude optužen za izdaju dolazi i verovali ili ne – Sava Manojlović. Pa je na kraju stiglo i do spejsa i ljudi koji ga organizuju.

Još par objašnjenja: Ćuta je bio osumnjičen da je „ubačeni element“ zbog konstantnog napadanja kolega iz opozicije, koje naravno i nije bilo nešto baš previše bilo mudro i pragmatično. U svakom slučaju kolege iz opozicije prelepile su preko Ćute nalepnicu da je Vučićev čovek. Stvari su izgleda izgladili (hvala bogu), pa je nalepnica s Ćute skinuta. Ne mislim ni da je naročito vešt Sava Manojlović bio kad je rekao u Dobar Loš Zao da je njemu prevashodno važno Vučića natera da povuče poteze koji vode u katastrofu pa makar on i ostao na vlasti. Mada po svemu sudeći mislio je da kaže da je njemu prioritet pod hitno Vučića naterati da te katastrofalne poteze povuče, a da rušenje s vlasti može i da sačeka, jer je ovo sa Rio Tintom najurgentnije moguće a i izvodivo je relativno brzo. Ali Ne! Skočili po tviteru mnogi da optuže i Savu da je Vučićev čovek!

Onda dolazimo i do tog famoznog spejsa. I istina je da je vrlo trapavo i brutalno i (čak nerazumno) jedan uticajni tviteraš zapretio da će izneti kompromitujuće podatke o nekim opozicionarima pred izbore, što direktno ide na ruku zna se kome. I istina je da je Borko Stefanović u jednom spejsu dobio „po nosu“ od gnevnih tviteraša koji su kritikovali, pa je spejsove proglasio za geto a to opet samo po sebi znači verovatno i Vučićev geto, nije baš rečeno, ali se između redova čita samo po sebi.

Istina je da je u nekom spejsu bio i Vladimir Đukanović - Đuka i da su posle toga svi krenuli da se pitaju zašto su pustili Đuku u spejs zaključivši i da je i to akt izdaje i da tviteraši koji su to dopustili - takođe rade za Vučića. Dotični Đuka možda i liči na bizona i ne ume da potrefi ulaz u sud od prve, ali ne dajte se zavarati, gopodin Đuka je u duši kombinacija domaćeg najgoreg ovejanog lisca i najotrovnije zmije otrovnice, poput tajpan zmije iz Austalije. Njegov boravak u spejsu toliko je zafelširao istragu „ko izdaje opoziciju“ da je to do tada bilo neviđeno, pa se može reći da je tako nešto spin koji će se jednom izučavati u školama za spin majstore.

Možda nije loše razmisliti dva puta pre nego što javno počne da se govori o izdaji i ubačenim ljudima. Ukoliko ste sigurni da je neko ubačen, ogradite se od njega diskretno i tiho i nemajte s njim ništa. Ako se nečemu raduje taj Vučić onda je to ovo javno optuživanje ljudi da su „ubačeni“ i da su „krtice“, i da su „spavači“ i da su sve ostalo. Takve priče odbijaju ljude od svega. Takve priče plaše i čine da ljudi prestanu da veruju i da počnu da sumnjaju u sve! Setite se konačno one Andrićeve pripovetke Most na Žepi i onih sjajnih reči gde se dočarava duševno stanje glavnog junaka koga razdiru sumnje u sve i svakoga. Rekao je Andrić za takvo duševno stanje da kad neko počene da gleda više u senke nego u stvari koje senke prave, onda je to vrsta umiranja. Nastavite li sa time da sve živo sumnjičite za izdaju i to javno, i ova stvar za koju se zalažete će na kraju da umre. Ponudite ljudima kristalno jasnu veru u prave stvari, i senke koje mute vidike će postati potpuno nebitne i niko neće imati razloga na njih ni da se obazire. Samo je to izlaz iz ovog mraka u koji smo svi zabasali.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije