Aplauz za Gospodina Gorana Markovića

Na žalost, vlašću se izgleda predozirala i Darija Kisić Tepavčević. Ko god je pročitao objavu ove jedinke, video je šta sve mogu glumci naše Urnebesne tragedije, kad se začuje pucanj biča u rukama reditelj i scenariste ove naše predstave od života, u liku i nedelu Aleksandra Vučića. Čim je gazda dreknuo grizi, prva iz čopora koja se odvezala sa povoca bila je Darija. Od kada su namirisali krv nad telom Slavka Ćuruvije, očigledno je da su radikalni naprednjaci izgubili svaku moralnu kočnicu, misleći da im je u borbi za vlast, moć i privilegije dozvoljeno baš sve, zaboravljajući šta će biti na kraju krvave groteske u koju su pretvorili naš život.

U jednom od brojnih antologijskih ostvarenja našeg proslavljenog reditelja Gospodina Gorana Markovića, filmski zaplet nastaje kada grupa pacijenata psihijatrijske klinike izlazi na ulicu među normalan svet. U grotesci Aleksandra Vučiča, zaplet je nastao kad su se pacijenti dokopali fotelja vlasti i moći. Samo kod nelečenih radikali, bolest je toliko uznapredovala, da sada imamo terminalni stadijum agresivnih i krvi žednih naprednjaka bez moralnih kočnica.

Nedostatak lekova za naše pacijente je postao tako očigledan da su se nezadovoljni građani dve subote zaredom okupljali u jako velikom broju, blokirajući saobraćaj i tražeći terapiju za uznapredovalu bolest koja je sudeći po pisaniju i praznoslovlju Darijinom, očigledno metastazirala. Namešteni višemilionski tenderi za bratovljevu firmu, druženje sa vlasnicima vikendice iz Ritopeka i koalicija sa tvorcima Žute kuče, a možda i visoke apanažè od istih da bi se ćutalo pred stvaranjem Velike Albanije, očigledno neprijatno utiču na psihu onih koji nisu odoleli iskušenju. Sraman govor Darije Tepavcević Kisić dokaz je da moralno dno Srpske napredne stranke ima i svoj podrum. Darija je i njega probila.

Imao sam čast da upoznam Gospodina Gorana Markovića i da sarađujem sa njim. Zato to Gospodin i pišem sa velikim slovom. Imao sam sreću i da ne upoznam Dariju Kisić Tepavčević. Zadovoljstvo upoznavanja sa takvima ću prepustiti Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Gospodina Gorana Markovića podsetiću na aplauze u Areni u Puli, Manhajmu, San Sebastijanu, Vrnjačkoj Banji, Montrealu i ovacije kojima je propraćeno dodeljivanje najprestižnijih filmskih nagrada, Njemu koji se za zivota vinuo među zvezde.

Oni što bi da pljuju na zvezde nek stoje zagledani u srebrni nebeski svod, okupani sopstvenom pljuvačkom, gledajući u rumene obrise koji najavljuju osvit novog dana, zadovoljni što su na gazdin mig pljunuli na nebo.

Prostački napad na Gospodina Gorana Markovića samo ubrzava svitanje. Aplauz čistih ruku najveća je podrška ovom Čoveku! Dočekajmo ga tako sledeći put na ulicama, uskoro slobodne Srbije.