Biti manjina

Paralelno sa svim ovim grozomornim dešavanjima u Beogradu, kotrlja se po medijima megalomansko - apokaliptična priča o Rio Tintu, koja treba da izdejstvuje da „se žaba skuva bez da se mnogo otima“ i da Rio Tinto konačno otvori ovde svoj rudnik. Tako je pre par dana u Hit Tvitu, Ljiljana Smajlović u trenutku iskrenosti rekla, parafraziram, da Amerika ima naftu a Nemačka litijum, ali da niti Amerika crpi naftu koliko može, niti Nemačka vadi litijum, te da su to bogate zemlje koje sebi mogu da dopuste da se ne truju iskopavanjem litijuma ili vađenjem nafte.

A mi s druge strane, valjda kao siromašna zemlja, nismo baš u situaciji da možemo sebi da dozvolimo jedan takav luksuz zdrave životne sredine, pa se postavlja pitanje gde se tačno u toj priči nalazi priča Predsednika Vučića o zlatnom dobu i ekonomskom tigru. Znači, po mišljenju Smajlovićke, mi da bi preživeli moramo da biramo hoćemo li da nas truju ili da skapamo od bede. Ali zna se da i skapavanje od bolesti koju otrovi uzrokuju, baš kao i žeđ ili troškovi za kupovinu vode, koji će biti neminovni i u koje nas sa gradnjom na Makišu teraju, nisu baš nešto najlepše što nam se može desiti. A zli cinici bi čak mogli na tu temu da kažu: kako ćemo da ostanemo bez vode?! Pa vode će tek biti, kad se napravi metro u Makišu! I to od raznih proizvođača, pa biraj narode! I ovako smo postali bogati pa zašto da povrh svega po samoposlugama ne kupujemo čak i vodu! U čemu je problem?!

A u emisiji Reč na reč takođe smo stavljeni u nedoumicu. Na primedbu Pavla Grbovića da je vlast odbila da uvede strožije mere, predstavnik SPS je odgovorio da je lečenje od kovida skupo, te da ako ne bude radila privreda neće biti neophodnog novca za borbu protiv zaraze. Ali odmah zatim, Darija Kisić Tepavčević ispriča čitav hvalospev oko privrednih rezultata za vreme pandemije! Takoreći privreda je za vreme pandemije procvetala, nezaposlenost se neviđeno smanjila, pa iznosi i podatke...

Baš me čudi kako shvatiti ove sve kontradiktornosti, a najčudnije je da ispade da je osnovna grana privrede ovog srpskog ekonomskog džina ugostiteljstvo, da ne kažem kafići i kafane, pa ako oni budu zatvoreni, nama sleduje sigurna propast. To je dakle neki mnogo čudan ekonomski džin. Toliko čudan da je sve teže poverovati u njega. U slučaju da je neko ikada i verovao u to.

Zaista je teško poverovati u sve što nam vlast poručuje i priča već dugo vremena. Ima se utisak da Predsednik ne samo svojom pričom nego svojom kompletnom  politikom poručuje između redova narodu: ko ne poveruje mojim pričama, poverovaće mojim batinašima. Dok sa druge strane narod ovih dana poručuje protestima: ako smo ćutali dok nas je neko krao, taj neko neka bude siguran da nećemo da ćutimo ako krene i da nas truje. I tako, istini za volju, uspostavljena je neka vrsta dijaloga naroda sa vlastima. Možda neko i tvrdi da je u ovoj i ovakvoj debati Predsednika i dela biračkog tela – manjina, ali ako je to osvešćena manjina koja želi da se spase, onda je možda i njena sveta dužnost da preuzme odgovornost za celu ovu zemlju i državu i da se buni i da protestuje, dok većina hipnotisano gleda Farmu i veruje Predsednikovim, sad već sve čudnijim i sve neverovatnijim obraćanjima i pričama.

Jovan Marinković akademski slikar član Skupštine Slobodne Srbije