Piše Goran Kaluđerović: Zločinci idoli

Ti poželjni su po pravilu njihove idealne konstrukcije političara s nadnaravnim sposobnostima. U stvarnosti to je daleko od istine. Sastavni deo politike jesu oni ljudski resursi koji treba da sprovedu određene zamisli u kreiranju budućnosti jednog društva. Ali to nije dovoljno. Nedavno je autoru ovog teksta jedan od najmoćnijih političara iz doba političkog uspona Slobodana Miloševića, otvoreno rekao kako su društvene i političke okolnosti proizvele od mnogih komunista nacionaliste iako oni to po svojim opredeljenjima nikad nisu bili.

Ovaj uvod treba da razume netrpeljivost suprotstavljenih grupacija izraženu oko murala Ratka Mladića. Ratko Mladić je ratni zločinac. Osuđen je na doživotnu kaznu zatvora za genocid i druge zločine. Na tu kaznu su ga osudile u drugostepenom postupku sudije UN tribunala za ratne zločine u Hagu. Tačka. Kako razumeti potrebu za odbranom ratnog zločinca i koje su to grupacije koje veličaju njegovo delo.

Među besprizornicima koji su imali potporu države bilo je mnogo pripadnika ekstremnih desnih grupacija rođenih nakon ratova koji su vođeni devedesetih godina. Onih koji su rasli na fašističkoj potkulturi nasilja, temeljenoj na šovinizmu, rasizmu i mržnji prema svemu što je drugačije od njihove predstave zajednice. Logično je da u Ratku Mladiću vide sopstvenog heroja. Gde je u toj priči državni principal koji se ne tako davno dičio prelepljivanjem naziva ulice Zoran Đinđić s imenom Ratka Mladića.

“Odakle vam pravo da kritikujete bilo koga, da odlučuje ko će kakve grafite i ko će kakve murale da pravi? Zna se koji su organi za to nadležni, šta je skupština stanara, zna se ko o tome donosi odluke. Ali to je vrsta bezobzirnosti prema sopstvenoj zemlji u kojoj je važno sve najgore o sopstvenom narodu i državi reći“ (Vučić, 11.11.2021.). Za državnog principala, dakle, Ratko Mladić je neko ko ima jednako pravo da bude na nekom muralu poput glumaca, sportista ili bilo koga drugog ko je na najbolji način predstavio sebe i sopstvenu državu.

Dublje tumačenje ovog nesrećnog stava počiva na uverenju da su drugi činili zla nama a da negativna sećanja o zlu koje smo mi činili drugima treba potisnuti. Sva je prilika da postoji utemeljena veza desničarskih organizacija s vladajućom klikom u Srbiji gde moralna toljaga počinjenih ratnih zlčina nema nikakvu težinu na oblikovanje javnog mnjenja. U krajnjoj liniji nju relativizuje i glavni principal.

Jedna od tačaka optužnice podignute protiv nacističkih vođa 1946. godine u Nirnbergu bila je „zločini protiv čovečnosti“. Najpoznatiji nacista na optuženičkoj klupi bio je Herman Gering kao glavni zapovednik nemačke avijacije, koji je svoju odbranu hteo da temelji na stavu da ono što se dešavalo u Nemačkoj ne bi trebalo da se tiče pomenutog suda. Sud mu više nije dozvolio dalje izjašnjavanje. Nemačkoj kancelarki ne bi palo na pamet da danas na bilo koji način relativizuje zločin koji su počinili nacisti.

Tu vrstu relativizacije za učinjena četiri udružena zločinačka poduhvata čini vladajući kartel u Srbiji. Dok je tako, uverenje o pristupu EU ravno je uverenju da srpski ekstremisti mogu prihvatiti ljudska prava.

Dakle, nikakvo.

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka