Mural jači od snajpera

Čovek koji nikoga nije ubio, koji se zalagao za nenasilje, čovek koji se suprotstavio Miloševićevoj ratnoj politici, čovek koji je čitav život posvetio borbi za dostojanstvo ljudi i slobodu svih građana ove zemlje, koji je zaustavio ludačku politiku satiranja radnika hiperinflacijom, humanista koji je zaustavio slanje radnika u rat, u fantazmima nekog primitivca biva označen ni manje ni više nego kao krvnik radničke klase. U trenutku kada je Zoran Đinđić razvio zastavu slobode i suprotstavio se predstavnicima režima iz devedesetih, koji su se na žalost vratili na vlast da dovrše svoj prljavi i nečasni posao uništenja Srbije, ovo je bila zemlja hiperinflacije, nestašica svega, opšte bede, socijalne, ekonomske i moralne propasti, isključena iz svih međunarodnih tokova i oslabljena političkim obračunima i ratovima.

Dok su se pripadnici tadašnjeg, odnosno sadašnjeg režima bogatili devedesetih godina, građani Srbije su pozivani u ratove u kojima Srbija po rečima tadašnjih vlastodržaca nije ni učestvovala. Oni koji su imali sreće da se vrate iz tih ratova, koji su preživeli politiku dobrovoljnog davanja tuđe krvi zarad ličnog bogaćenja državne i partijske vrhuške, vraćali su se u državu u kojoj nije bilo ni hleba, u kojoj su postojali bonovi za kupovinu soli, a za platu nije mogao da se kupi ni litar mleka. Jedan čovek je imao viziju bolje i pravednije Srbije. Zajedno smo krenuli da je ostvarujemo. Tu viziju i danas slede hiljade i hiljade radnika, pregaoca, marljivih i vrednih ljudi koji veruju da se isplati biti pošten i voleti svoju zemlju.

Vazda je u Srbiji noć padala ne bi li svaka avet prošlosti pokazala, šta sve može i sme da uradi pod okriljem tame. Noć je idealno doba i za ispoljavanje kukavičluka raznih anarhista, lezilebovića uhlebljenih na kazanu Gorana Vesića, štakora izmilelih iz napredne kanalizacije, kojima je do radnika stalo taman koliko i do istine o tragičnom i ponižavajućem statusu zaposlenih koji su danas prinuđeni da nose pelene dok rade. Berači i konzumenti organskog paradajza sa Jovanjice, baš kao i njihovi napredni poslodavci, teško da će ovakvim prostačkim skrnavljenjem murala posvećenog Zoranu Đinđiću uraditi išta više od prostaka i secikesa, koji nesposobni da dosegnu zvezde, rešiše da pljuju na njih.

Pa tako stajaše u tamnoj noći pod iskričavim svodom i pljuvaše na daleke zvezde, od kojih neke iako ugašene, još uvek ljudima u Srbiji šalju sjaj razgoneći tamu. Još uvek zagledani u treptavu svetlost, neki ljudi u Srbiji traže putokaz iz mraka, sledeći viziju, verujući da ćemo se sresti tamo negde gore među zvezdama. A ovi što pljuju na zvezde, što grabe gomile blata i kala i bacaju uvis, ne shvataju da ne mogu dosegnuti zvezde. Makar pljuvali i kroz optički nišan snajperske puške. I da im se to blato pomešano sa sopstvenom pljuvačkom, posle samo nekoliko metara vraća u iskežena lica. Tako obeleženi produduktima sopstvenih pljuvačnih žletda, prljavi i kaljavi, stoje kraj puta kojim nisu imali hrabrosti da krenu, srećni što su pljunuli na zvezde.

A zvezde sijaju ne samo na noćnom nebu. Vidim taj plam svakoga dana u očima miliona ljudi željnih slobode, rešenih da povrate svoje dostojanstvo, odlučnih da jednom za svagda razgore neugasli ognjeni stub slobode do koga ne dobaca pljuvačka zvezdopljuvača.

Biće to najbolji dokaz da je ta vizija jača i od snajpera, a kamo od pljuvačke i blata.

Zorane, hvala ti za viziju!

Srđan Milivojević član Glavnog odbora Demokratske stranke