Ili Srbija ili mafija

Zaboravljaju kakva je,  kroz burnu istoriju čovečanstva, vazda bila sudbina slugu tame i vazala zla. Pred svoj kraj, Hitler je hteo da ukoni Himlera i Geringa, Staljin Beriju, Musolini je streljao sve svoje saradnike, uključujući i rođenog zeta grofa Galeaca Ćana. Da ne podsećam da su pred kraj ere Slobodana Miloševića, državni eskadroni smrti radili u tri smene koseći i sopstvenu livadu.

Zato je sudbina Dijane Hrkalović paradigma onoga što čeka sve pripadnike napredne mafijaške organizacije. Koliko god prljavog posla odradili za vođu, koliko god mislili da je njihiva moć velika, oni su samo potrošni materijal u službi zla kome je zapečaćena sudbina.

U zatvoru će završiti ili kod gospodara kad ovaj oceni da je to dobro za  njegov poljuljani rejting, ili kad gospodar padne sa vlasti i u ambis sa sobom povuče i sve koji mu služe.

Tog 16. decembra 2018. u zgradi policijske stanice u Lučanima, na dan održavanja lokalnih izbora u ovoj dragačevskoj varošici, okružena sa petnaestak policajaca, Dijana Hrkalovič je demonstrirala svu bahatost naprednog mafijaškog režima. Izašavši pred Boška Obradovića, lidera Dveri i funkcionere Demokratske stranke, Stranke slobode i pravde i Narodne stranke, stajala je kao oličenje moći kojom direktno upravlja napredno zlo, spremna da na najmanji mig gospodara ispuni svaku njegovu naredbu.

Bilo mi je nelagodno zbog stida nekih policajaca koji su pokunjeno gledali u pod, dok se Dijana Hrkalović drsko prepirala sa nama, objašnjavajući nam da su nabildovani pripadnici klana Veljka Belivuka, angažovani da zastrašuju građane Lučana i nasrću na opozicionare, zapravo aktivisti SNS koji sprovode kampanju od vrata do vrata.

Nas je nazivala nasilnicima, huliganima i siledžijama, tvrdeći da će nas sve pohapsiti, zahtevajući da je pustimo da radi svoj posao. Ali nesvikla da joj iko odgovori a kamoli protivureči, ne verujući da ima ikoga ko se ne plaši nje i moći koja stoji iza nje, tu pred nama je doživela nervni slom posle samo desetak pitanja koja smo joj uporno postavljali. Kako ju je samo još iste večeri na svim tabloidnim televizijama branio Aleksandar Vučić šef napredne mafijaške organizacije. Kao da mu je brat, pardon sestra rođena.

Seća se istorija na svojim tamnim stranicama još nekih koji su ne tako davno samo radili svoj posao. Uvek u takvim situacijama, pa tako i sada, u vazduhu lebdi pitanje razumnih ljudi. Ko je Kerbere zla pustio sa lanca, ko je čuvare pakla doveo da brinu o bezbednosti Srbije, ko je jahačima apokalipse osedlao konje? Ko je Baš Čelik naše bajke koja je odavno prerasla u horor priču, koji umesto daj babo glavu, komanduje "daj, Dijana, njegovu glavu"...

Pa isti onaj koji je nekoj drugoj glavi komandovao da Dijaninu glavu smesti na sigurno, u Centralni zatvor, sve merkajući čije hapšenje bi mu nabacilo još koji promil podrške. Ovih dana svi viđeniji naprednjaci ne spavaju kod svojih kuća. Jer nisu sigurni da šef mafije nije odlučio da baš oni ne prave društvo Dijani, da analitičari i istraživači nisu uverili gazdu da baš oni vrede 0,2 odsto rejtinga.

Dolaze dani raspleta ove mafijaške sage. Na policiji je da slede hrabri primer inspektora Milenkovića i pohapse kriminalce, bez obzira na cenu, ili da podele sudbinu Dijane Hrkalović i naredbodavca zla, Aleksandra Vučiča, koji će se na optuženičkoj klupi sa Dijanom i ekipom dogovoriti ko je za šta odgovoran.

Policiji i pripadnicima bezbednosnih službi je najvažnije da ne zaborave kakave je bila sudbina Radeta Markovića, Frenkija, Jovice Stanišića, Legije i mnogih drugih koji će u Zabeli sačekati one koji i dan danas slave 5. oktobar, jer su tog dana izbegli dugogodišnju robiju. A na građanima je da odluče:

Ili Srbija ili mafija!

Srđan Milivojević, član Glavnog odbora Demokratske stranke