Srpski svet

Ne verujem u dobre namere koalicionih partnera Ramuša Haradinaja kad god je u pitanju bilo šta što ima veze sa Srbijom i srpstvom. Oni koji su svojom politikom položili kamen temeljac za stvaranje Velike Albanije, oni koji se danas otvoreno zalažu za razgraničenje Studenice i Gračanice, a već sutra će se truditi da razgraniče Studenicu i Ravanicu, hoće da prave srpski svet. To žele potpisnici Briselskog i Vašingtonskog sporazuma i darodavci kosovske nezavisnosti. To su namerni da urade oni koji sede u prištinskom parlamentu, u trenutku dok na Jarinju njihovi koalicioni partneri skidaju srpske tablice.

Ti prodavci magle u svoje bajke i opsene uskoro će moći da ubeđuju samo svoje cimere u Zabeli. Jer jedino što su "patriotski" dezerteri i prvoborci mafije za svog mandata uspešno stvorili u Srbiji je čvrsta sprega vrha ove mafijaške vlasti sa organizovanim kriminalom. A taj svet organizovanog kriminala niti je srpski, niti poznaje granice.

U razmišljanjima naprednih gangstera i kriminalaca, samo nebo je granica njihove moći. Što ih tako dobro približava idealu nebeskog naroda, još jednom mitu u koji nas je uveravao Če Gevara Vulin, dok nije napustio mladalačke iluzije i poljubio ruke četničkog vojvode iz Bajčetine i svog imenjaka iz Čipuljića.

Vojvoda je u međuvremnu dobrano namiren, te je rešio da na vreme dezertira i iščezne iz javnosti kao onomad njegovi snovi o granici na liniji kod Karlobaga i Ogulina. Ostala su nestašna deca koja su u međuvremenu prohodala i osamostalila se. Osamostalio se i koalicioni partner Ramuš, hvala Vučiću. A prohodao je i Kurti, te ga evo već na Jarinju, gde su ga dočekali predstavnici Srpske liste. Umesto sa pogačom i solju, dočekali su ga sa srpskim tablicama ispod miške, taze skinutim.

Ne znam da li je ideja o projektu o srpskom svetu dogovorena na kanabeu na Andrićevom vencu, dok se razmišljalo kako da se opravda ona hoklica iz Ovalnog kabineta u Vašingtonu. Ili na kauču u Lazi, dok se čekao nov ciklus terapije. Ali znam da će pre iz Kine stići oni leteći automobili, makar u nedostatku ponuđenih eksportnih artikala morali da izvezemo i Risticevića i Orlića, nego što će se realizovati ijedna fantazmagorija nelečenih radikala i drugih odbeglih pacijenata koji su zaposeli zdanje na Andrićevom vencu. Dok čekamo da se struka oglasi sa dijagnozom, da neko prepozna simptome ili da makar bolest nazovu po dvojici Aleksandra, granice srpskog sveta se opasno pomeraju ka Kopaoniku i dalje na sever.

Napredne patriote za to vreme iscrtavaju srpsku trobojku na Limanu, gde su poraženi na izborima za mesne zajednice, merkajući da li će Jarinje da presele u Niš, ili Trstenik i Stalać.

Isti oni koji su srpsku zastavu skinuli sa Košara i sa graničnog prelaza Đeneral Janković, nazvanom po generalu Božidaru Jankoviću, komadantu koji je sa Trećom armijom oslobodio Kosovo i Metohiju u Prvom balkanskom ratu, danas bi da stvaraju srpski svet mašući srpskom zastavom sa Dedinja dok ih bodre tetka iz Kanade i teča sa Jovanjice.

Srpski svet je očigledno nova krilatica za naprednjački tamni vilajet u koji bi da zarobe Srbiju, pa makar granice tog sveta dosezale samo do Mladenovca i Topole. Bitno je da su oni na prestolu tog sveta na Andrićevim vencu.

Jedino što po kreatore ovog projekta ne valja je činjenica da još uvek ima nas koji pamtimo. I što ne zaboravljamo koliko nas je koji smo jedva preživeli poslednji nacionalni projekat dva Aleksandra. I koliko ima onih koji nisu bili te sreće.

Za jedan život, ma koliko trajao, dovoljno je bilo i ono prošlog puta.

Zato je vreme da okončamo ovaj devetogodišnji rijaliti i da nominujemo Aleksandre za izbacivanje sa Andrićevog venca i iz našeg života. I da ih zbrinemo ili u Lazi ili u Zabeli.

Bolje da mi brinemo o njima nego oni o nama.

Srđan Milivojević, član Glavnog odbora Demokratske stranke