Boško Obradović nedeljom: Zajednički predsednički kandidat opozicije koga nema

Još čudnije deluje da se u državi u kojoj je vlast ogrezla u kriminal i korupciju, a cene osnovnih životnih namirnica svakodnevno rastu kao i visina spoljnjeg duga, lideri opozicije nisu sastali više od godinu dana. Možda niste pažljivo pročitali: ne samo da se nisu dogovorili šta im je činiti u vreme jedne takve nedemokratske i kriminalne vlasti, već se uopšte nisu sastali da o tome razgovaraju. Istina, bio je jedan i neuspešan pokušaj da se saberu na inicijativu Skupštine slobodne Srbije kako bi odredili zajedničku platformu i pregovarački tim za dijalog sa vlašću i delegacijom Evropskog parlamenta oko poboljšanja izbornih uslova. Ako oko toga nismo uspeli da se dogovorimo, kako se očekuje da ćemo se dogovoriti oko bilo čega drugog što je svakako mnogo teže, poput zajedničkog izlaska na izbore u jednoj koloni ili zajedničkog predsedničkog kandidata.

Ima tu još čudnih stvari kao što je izbegavanje da zajednički kandidat opozicije dođe iz redova lidera opozicije. Zajednički kandidat DOS-a za Miloševićevog protivkandidata na predsedničkim izborima 2000. godine bio je predsednik jedne tadašnje opozicione političke stranke a ne nestranačka ličnost. Svi drugi lideri tadašnje opozicije su se povukli i podržali jednog od njih. I u najvećem broju demokratskih država sveta lideri opozicije su kandidati za predsednika države ili premijera. Zašto je to u Srbiji drugačije? Zašto se očekuje da će doći neki mesija iz redova vanstranačkih uglednih javnih ličnosti kada mnogi od tih ljudi ili neće ili ne smeju da uđu u politiku, a kamoli da Vučiću izađu na crtu?

Kako se to nadamo da će doći neko van politike da se bavi politikom? Zašto se ti ljudi već do sada nisu angažovali u borbi protiv aktuelne vlasti? Možda zato što nisu želeli da prođu onog medijskog "toplog zeca" koga su prošli svi lideri opozicije, ali se i dalje očekuje da će se neko od njih ipak pred same izbore osloboditi straha i preuzeti političku odgovornost? Međutim, šta ako se to ne desi?

Svako od nas ko se nalazi na čelu neke od opozicionih političkih organizacija prirodan je kandidat za predsednika ili premijera, i ako beži od te odgovornosti nije za ovaj posao. Među nama ima dovoljno dobrih kandidata koji bi na nekim predizborima u opoziciji ili u istraživanju javnog mnjenja mogli da prođu izjašnjavanje građana ko bi bio onaj koji je najbliži idealnom fotorobotu zajedničkog predsedničkog kandidata opozicije. Lično mislim da to mora biti dokazani patriota i neko ko nije bio na vlasti, isto kao i 2000. godine, kada se Đinđić povukao za račun Koštunice za koga je procenjeno da ima veće šanse da pobedi Miloševića.

Tako je i danas – Vučića može da pobedi samo neko ko nije bio deo bivše vlasti i za koga mogu da glasaju i dosadašnji razočarani birači SNS. Vučića ne može da pobedi neko ko se zalaže za priznanje lažne države Kosovo, ili ko priznaje da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici, ili ko se protivi Danu srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ili intoniranju državne himne u školama. Maksimalni domet građanskog dela političke scene u Srbiji je 16% Saše Jankovića iz 2017. godine i ništa
više od toga, a za veći rezultat neophodni su i glasovi patriotski nastrojenih opozicionih birača, koji neće dati svoj glas ako od zajedničkog predsedničkog kandidata ne čuju jasan stav po pitanju Kosova i Metohije, Republike Srpske, NATO, Haškog tribunala...

Poseban problem je što deo prozapadne opozicije ima isti stav kao Vučićeva vlast po pitanju migrantske krize, kovid diktature, legalizacije homoseksualnih brakova, subvencionisanja stranih kompanija, istraživanja, iskopavanja i prerade litijuma i brojnih drugih tema zbog kojih prozapadni predsednički kandidat nikada ne može dobiti patriotske glasove bez kojih nema pobede nad Vučićem. Možda sve ovo mnogi u opoziciji ne žele da priznaju ni sebi ni drugima, ali tako stoje stvari.

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri.