Kubat piše za Direktno: Srbin pravoslavac - između vere i nacije

Od kada seže taj fenomen?

Izvesno je da se jaka identifikacija, to jest poistovećenje vere i nacije može vezivati za period pod turskim ropstvom. Osmansko carstvo je na osvojenim prostorima vršilo "dobrovoljnu" islamizaciju osvojenog prostora. Prelazak na islam je podrazumevao izvesne povlastice, što je dovelo do toga da je izvesna broj Srba i Slovena prešao na islam. Velikom, pak, ostatku stanovništva Crkva je postala osnovna institucija, koja ih je koliko-toliko sabirala i držala u jedinstvu.

Budući da u to vreme pravoslavni Srbi nisu imali nikakvu drugu instituciju, prirodno je da se nacionalni identitet jako vezivao za verski. Doduše, često se nekritički kaže kako je Crkva sačuvala narod. Ta konstatacija je polovično istinita, jer se isto tako može reći da su Srbi kao narod sačuvali pravoslavnu Crkvu na ovim prostorima. Već sam i u ranijim tekstovima pokušao da ukažem na pogrešne predstave, u kojima se Crkva doživljava kao neki entitet odvojen od naroda. Na taj narod je Crkva, i on je u teškom periodu svoje istorije očuvao pravoslavnu veru. Posebna zasluga Crkve je što je u izvesnoj meri očuvala naše pismeno i kulturno nasleđe.

Drugi razlog, koji se delom istorijski poklapa sa vladavinom Osmanlija jeste pokušaj unijaćenja u okviru Austro-ugarske monarhije. Poznato je nekoliko većih pohoda unijatizacije Srba na teritoriji Dvojne monarhije. Idejno suprotstavljanje unijaćenju sa parolom Srbin = pravoslavac posebno se naglašavalo u okviru Karlovačke mitropolije. Crkva su u ovom slučaju još angažovanije postavila kao branitelj srpstva, s tim što je tu crkvena jerarhija branila i svoju sopstvenu poziciju. Na neki način vodio se verski rat na prostoru monarhije, u kojem su pravoslavni Srbi pokušavali da očuvaju verski identitet koji je već bio jako vezan za nacionalni.

Versko i nacionalno

U odnosu na neke druge evropske narode (npr. Nemce), Srbi su se našli u sasvim drugačijoj istorijskoj poziciji. U Evropi je u 17. veku besnio tridesetogodišnji verski rat, koji se završio Vestfalskim mirom (1648. godine). Jedna od posledica tih ratova bilo je postupno razdvajanje verskog i nacionalnog identiteta. Tada je bilo Nemaca rimokatolika i protestanata, i to je priznato kao faktičko stanje. I u drugim evropskim zemljama dešavale su se slične stvari. Kada je Bizmark ujedinjavao Nemačku, on je već računao na Nemce rimokatolike i Nemce protestante. Francuska buržoaska revolucija i evropski romantizam dali su posebnog zamaha isticanju nacije kao dominantnog idnentiteta. Verski identitet je "gurnut malo po strani".

Međutim, istorijski procesi kod nas su bili u mnogo čemu različiti u odnosu na ostatak Zapadne Evrope. Tamo je već pitanje nacionalnog i verskog bilo rešeno. Kada su kod nas krenuli ratovi za oslobođenje i pojačano buđenje nacionalne svesti, desilo se nešto obrnuto u odnosu na Zapadnu Evropu. Nacionalni identitet je i dalje ostao čvrsto vezan za verski. Tu ideju su uveliko zagovarali sami teolozi, i ona seže sve do perioda između dva svetska rata i prisutna je kod najistaknutih srpskih bogoslova - Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Ideja pravoslavlja vezana je za nacionalno oslobođenje.

Ipak, tu se krila i ozbiljne opasnosti. Prvo, svi etnički Srbi koji nisu bili pravoslavne veroispovesti su postepeno amputirani iz nacionalnog korpusa. Drugo, još pogubnije je što se kod nas pravoslavlje svelo na jedan narod, i time izgubilo misionarski i saborni potencijal. Ako bi neko i hteo da prihvati pravoslavnu veru, značilo je na nekako bude posrbljen (Imao sam prilike da upoznam ljude koji simpatišu pravoslavlje, ali ne žele biti Srbi je imaju već jedan nacionalni identitet).

Da li je moguće prevazići taj problem?

Danas kada de fakto postoje Srbi ateisti ili pripadnici neke manje protestantske Crkve, jednom broju intelektualnijih ljudi je jasno da verski i nacionalni identitet nisu istovetni. Međutim, nije se lako osloboditi nastrojenja koje se vekovima oblikovalo. Tako se u glavama mnogih nacionalno orjentisanih Srba, Crkva pojavljuje kao jedan od osnovnih temelja nacije. Kao nosilac tradicionalnih vrednosti i čuvar srpstva.

Nažalost, to su pogrešne percepcije Crkve kao verske zajednice, koja nema funkciju da utemeljuje i pojačava bilo čiji nacionalni identitet. Samim tim ni srpski. Crkva ima drugačiju misiju u svetu, i ona je nadnacionalna: jedna, sveta i saborna. Njena funkcija je da propoveda Jevanđelje i da se aktivno bavi gorućim društvenim pitanjima, kao što su siromaštvo, socijalna nepravada, ekološka zagađenja i svaka vrsta devijantnih pojava u društvu (šovinizam, netolerancija, seksizam i svaki vid nasilja). To je istinska uloga Crkve u svetu, kako kod Srba tako i širom planete. Drugi je problem što mi nismo u stanju da izgradimo čvrste nacionalne institucije, koje će se više brinuti pitanjem nacionalnog identiteta.

Tu ulogu Crkva ne može da vrši, jer time izdaje svoju izvornu misiju i smisao postojanja na zemlji, bez obzira koliko još jake istorijske naslage. To je upravo ono što mi kao narod moramo što pre da razumemo i nađemo adekvatan model funkcionisaea Crkve i nacionalne države, uvažavajući civilizacijske standarde sveta kojem želimo da pripadamo.