Zoran Radovanović: Umemo li da brojimo

Sam ministar zdravlja je priznao da se vlast držala principa: jednog umrlog pišem, a 3-4 krijem, te da stvarni broj umrlih od kovida 19 u prošloj godini nije bio 3.250, već 10.356, što znači preko tri puta veći. Kako su umrli od novog virusa korona u 2020. činili samo 45 odsto svih zvanično evidentiranih žrtava pandemije, uz pomoć ministrovog priznanja i prostog pravila trojnog dolazi se do broja od ukupno preko 22.200 građana koje je odnela nova bolest.

Kostur iz ormana zveckao je sve glasnije kako je Zavod za statistiku sukcesivno objavljivao podatke o „višku smrtnosti“, odnosno o povećanom broju umrlih u odnosu na raniji period. Taj porast je iznosio skoro 14.000 u prošloj godini i preko 12.600 tokom prvih sedam meseci ove godine.

Razlika od oko 4.400 između umrlih od kovida 19 i ukupno umrlih preko očekivanja mogla bi da se pripiše ostalim uzrocima smrti, ali ulazimo u oblast velike neizvesnosti. S jedne strane, iskustva pokazuju da se, zahvaljujući nošenju maski i fizičkom razdvajanju manje oboleva i umire od drugih respiratornih zaraza, a s druge strane, neblagovremena medicinska pomoć činila je da nastrada od infarkta ili šloga po neko ko bi inače preživeo.

Doduše, posledice opterećenja zdravstvene službe osetiće se tek narednih godina zbog kasnije postavljene dijagnoze i skraćenog životnog veka bolesnika od raka i drugih bolesti. No, poenta je da je stvarni broj umrlih od kovida 19 nekoliko puta veći od onih sramnih oko 7.300.

I nezavisne procene iz sveta u skladu su sa nefriziranim podacima ili ih prevazilaze.

Pominje se da je u Srbiji od početka pandemije umrlo oko 30.000 ljudi preko očekivanja, a podaci za 2020. ukazuju da smo bili jedna od osam zemalja sa najvećom razlikom između broja prijavljenih žrtava kovida 19 i ukupnog broja umrlih iznad višegodišnjih proseka. Krajem juna smo bili na petom mestu po višku smrtnosti, a preko leta smo još „poboljšali“ taj neslavni plasman, duvajući za vrat vodećem Peruu. Bilo bi gore da stope nisu računate na precenjenih 6,9 miliona naših građana (verovatno ih oko milion postoji samo u spiskovima državljana i birača, pošto mnogo godina žive i umiru po dalekom svetu).

Besmislenost i štetnost skrivanja podataka jasna je i njenim kreatorima, ali su u poziciji švercera željnog da opere pare, odnosno legalizuje mrtve duše. To je delikatno i teško, pa se brukamo i pred sobom i pred svetom. U zamku je upala predsednikovica T. Vučić, pa je u svom, pretpostavljamo blaženom, neznanju (nedamski bi bilo da prva dama podržava trimovanje podataka) ustvrdila kako smo „jedna od najboljih zemalja u borbi sa pandemijom”. Ta zabluda može da nas ispunjava šupljim ponosom, ali samo čini da tonemo sve dublje.