Kvazi-elita

Pripadam generaciji koja je odrastala uz mit o nepobedivom Kapetanu koji je na jedrilici preko dva okeana i tri mora došao do naših obala i otišao da brani goloruki srpski narod u dalekoj Krajini. Izlozi trafike nudili su stripove o njemu, rame uz rame sa njegovim kolegama kapetanom Mikijem i komandantom Markom, državna televizija je snimala priloge o njemu i njegovom letećem vozu, a stariji su nam pričali da niko ne zna ime ovog neustrašivog nindže, a ko ga sazna mora umreti u strašnim mukama. Današnji milenijalci bi na to sigurno odgovorili "ćuti, matori, nemoj da te udavim u šolji", ali mi smo ipak odrastali u vreme kada još uvek nije propao rock and roll.

Uzaludno je trošiti vreme na bezbrojne vešto smišljene spinove koji nas odvajaju od suštine, jer se oni proizvode na beskonačnoj traci koju pokreću režimski demijurzi stvarnosti plaćeni da manipulišu vaskolikom Srbadijom. Treba proširiti fokus i zupčanik sočiva okrenuti ka sebi. Ako konkavnim oblikom obuhvatimo i izoštrimo širu sliku, zapazićemo da Vučićeva opsesija nije samo ostanak na vlasti, nije ni osveta nad onima koji su ga činili večitim gubitnikom, nisu čak ni infrastrukturne kulise koje su uverljive i trajne kao lego igračke, već korenita i nasilna reelitizacija Srbije.
Ova vlast jeste kleptokratska, ona je i počela oslobađanjem svojih prirodnih partnera kolektivnom amnestijom. Ova vlast jeste konvertitska, ona je u sebe usisala sve najgore od radikala i demokrata. Ali pored lopova, huligana, begana i renegata, uz ovu vlast poput parazita idu i intelektualne pantljičare koje joj, uz razume se odgovarajuću nadoknadu, služe da bi prosečnom Srbinu prikazali lažnu treću dimenziju njene vladavine. Ti krpelji su sačekali da prođe dvanaestogodišnja monsunska kiša dosmanlijskog zuluma, da bi posle prelomnog Đurđevdana ispuzali iz svojih brloga i zaposeli televizijske studije okupiranih televizija. Imali su samo jedan zadatak,da kod Srba izazovu kolektivnu derealizaciju i amenciju-bezumnost ili poremećaj svesti koji se javlja kod duševnih oboljenja uz misaonu inkoherentnost, bezumnost i smetenost.

Znaju oni da narod odavno napada staračka kratkovidost i da je opšta senilnost ušla u kritičnu fazu u kojoj pamćenje traje koliko nesterilisano mleko. Zato se vrši kontrola događaja u sva tri vremena-konstruiše se
željena prošlost koja progoni Vođinu prljavu savest, predskazuje se svetla budućnost u koju samo on može da veruje i koju će drugi otplaćivati, a divinizuje se sumorna stvarnost kako bi se opstalo na vlasti.

Taj opstanak za logoreične trutove znači još mrvica sa gozbenih stolova naprednjačkih velikaša. Ti paraziti su unapređeni u nacionalnu elitu, obezbeđeni su im odgovarajući honorari, uživaju pod svetlima reflektora i u pažnji publike koja im hrani lomljivi ego. Za račun močnika oni svim sredstvima nastoje da uvećaju veru u njegovu moć, u njegovo mesijanstvo, u njegovu bezgrešnost, ali uistinu oni pred njim drhte jer znaju da vrede tačno onoliko koliko on procenjuje. Zato se neprestano takmiče u bezobrazluku, bestidnosti i surovosti prema Vođinim neprijateljima.

Svakodnevno ispisuju sadržaj neke buduće čitanke stida i srama koju će naši potomci čitati uz podsmeh, tugu i razočarenje. Despot od svojih podanika očekuje radosnu potčinjenost, zato ovi klovnovi užasa postaju inventar jutarnjih ili popodnevnih emisija u kojima javnosti nameću subjektivni doživljaj današnjice, isfabrikovan i modeliran budžetskim sinekurama ili oprostom grehova iz nestašne mladosti. Postoji čitav stroj elitnih snajperista čiji raspored sastavlja i menja vrhovni komandant. Menjaju se samo mete, streljivo i egzekutori su permanentni.

Kada veliki Vođa kaže da je "žuta" elita gora od talibana, to ergeli njegovih kerbera samo podiže lestvicu besčašća koju moraju da preskoče. Vitezovi pinkovog poluokruglog stola na vreme su klekli pred
Valdemorom koji ih je krvavim i zarđalim eskaliburom proizveo u medijsko plemstvo, u jahače apokalipse, u dželate svake slobodne misli. Ta monstruozna vrsta socijalnog inženjeringa nije samo gebelsovska
indoktrinacija lakovernog biračkog tela, već obračun do istrebljenja sa intelektualnom elitom koja tvrdogalvo postavlja ogledala ispred pomahnitalih vlastodržaca i njegovih skutonoša.

Poslednji primer bilo je televizijsko streljanje proslavljenog glumca, producenta i umetnika Dragana Bjelogrlića. Tuča u niškom hotelu samo je povod, uzrok je mnogo dublji. Bjela je nastradao ne zbog toga što je naneo lake telesne povrede Gagi iz Jasenovca, ne zbog toga što je pomislio da Srbija cela i bez ostatka nije samo Vučićeva, već je malo (ili malo više) i njegova. Njegov smrtni greh je očigledan-deo opozicione javnosti smatrao je da bi popularni Boba mogao da bude kredibilni predsednički kandidat koji bi mogao da uđe u drugi krug i time ozbiljno ugrozi onog čije se ime ne govori. U zajedničku grobnicu tako su sahranjeni jedan vladika u egzilu, jedno košarkaško božanstvo u samoegzilu i jedan filmotvorac na uslovnoj
slobodi.

Ali, ovaj rat elita je specifičan još po nečemu. On se ne vodi samo protiv živih. Režim ni mrtvima ne daje mira. Ako je Vučić najuspešniji politički projekat Prve Srbije, onda se za njegovog vakta korifej i ključni ideolog Druge Srbije mora zakopati dublje, politi benzinom, posuti pepelom, streljati još jednom. Ma ništa od toga nije dovoljno. Najbolnije je - promeniti sećanje na njega. Treba izmontirati prošlost tako da najvećeg državnika ovog veka Srbi upamte kao kriminalca, secikesu, izdajnika.

Čitavi elitni odredi političara, glumaca, muzičara, dramaturga, vlasnika medija upregnuti su u to silovanje istine. Ansamblu se pridružio i Kapetan Dragan koji je dobio zadatak da ubice premijera promoviše kao
heroje. On to čini iz pozicije nepravedno utamničenog branitelja srpskih zemalja i svoju nesrećnu sudbinu želi da pripiše kolegama koje su mu preoteli inkriminisani simbol - crvenu beretku. Opet sam iznenađen što ste iznenađeni.

Kao neko ko je više puta intervjuisao g. Vasiljkovića nisam čuo ništa novo, ništa što bi me frapiralo ili pomerilo iz moralnog težišta. Da, postoje ljudi koji su se radovali ubistvu pokojnog premijera. Jedan od
njih nam je na čelu države. Ako apstrahujemo tu vrstu zločina protiv čovečnosti, moramo se osvrnuti i na osobe koje uporno i bez prestanka opovrgavaju zvaničnu verziju, koja je i sudski sankcionisana sa najviše
instance. U stroju pored kapetana treba onda postaviti i ljude koji tvrde da su premijera ubile strane obaveštajne službe, da je bio meta slobodnog strelca ili da je eliminisan zbog Kosova.

Ako je to tačno onda su zaista Legija i društvo nevino osuđeni, a tom ekskulpacijom za dobar deo javnosti oni legitimno mogu biti heroji, jer se zna šta su srpski parametri herojstva u ovom iščašenom vremenu.
Ako se ljutimo na kapetana, onda naš opravdani bes moramo usmeriti na sve one koji bez relevantnih dokaza žele da promene ne samo činjenice, već tok istorije. I ovde se ne radi samo o obaranju jedne
presude, motivi su mnogo kompleksniji i opasniji. Ovo je samo jedan incident, jedno nespretno puškaranje koje je nastavak decenijske borbe raspolućene Srbije.

Da zaključim. Nisu tema ni kapetan, ni prostorije, ni majice. Tema je rat, rat elita, rat dve Srbije. Brutalan, surov, rat do istrage jednih ili drugih. Verovao sam i želim da verujem da taj rat možemo voditi rečima,
argumentima, verom, znanjem. Plašim se da nas sve više guraju u rovove i da nas primoravaju da reči zamenimo bojevom municijom. Ako do toga i dođe, to neće biti našom krivicom.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke