Mi stojimo postojano

Upadljiv je ambivalentni odnos i vlasti i opozicije prema Demokratskoj stranci. Partnerska opozicija je posmatra osvetoljubivim i potcenjivačkim pogledom kao nekada zapadni monarsi vizantijskog cara Jovana Petog. Ovaj nesretni izdanak svetorodne dinastije Paleolog bio je prvi vasilevs koji je na Zapad otišao, ne kao vojskovođa ili osvajač, već kao prosjak i konvertit. Uživali su u Ugarskoj, Veneciji i Rimu da gledaju nekada najmoćniju krunu na svetu kako rasprodaje svoja ostrva, odriče se pravoslavlja i preklinje za avansom u zlatu da bi sačuvao ostatke ostataka svog propalog carstva.

Pojedinci koji ili nikada nisu uspeli da se popnu ili su oterani sa prestola u Krunskoj u takvom ponižavajućem položaju zamišljaju stranku koja je nekada gospodarila Srbijom. Sa druge strane oni apriori ne odbacuju tu žuto-plavu krunu koja još uvek sija zlatnim sjajem uprkos ožiljcima koje su razne rđe od zlog oca i gore majke ostavile po njoj. Ako nisu uspeli da je stave na svoju glavu makar bi je stavili na glavu pored svoje kako bi za sebe ukrali deo tog neprolaznog sjaja.

To važi i za bojkot i za učesničku opoziciju.

Oni koji pozivaju na bezuslovni bojkot znaju da isti ne može da uspe bez „žutih“, oni koji još uvek kalkulišu ne žele da u tu avanturu idu sami. Stranke koje imaju visok prag tolerancije prema Vučićevoj strahovladi i višak izbornih ambicija čežnjivim pogledom iščekuju da DS poklekne pred infrastrukturnim dugovima i presušenim izvorima finansiranja i da konačno prelomi da svoju pijavicu ubode u državni budžet preko poslaničkih mandata.

Ne treba imati dilemu da je i vlast pokazivala u više navrata „dobru volju“ da se postigne društveni konsenzus oko važnih nacionalnih pitanja, jer je pritisak „neprijateljskih“ ambasada bio takav da gura u zagrljaj i najveće neprijatelje. Ipak, ta mišolovka efikasna je samo za neiskusne ili ucenjene patriote koje van „plodnih dana“ izgledaju kao srednjevekovni vitezi koji do reči drže kao do zaveta, a onda taj neprobojni oklop nesalomivih stavova i neporecivih istina postane marketinška kulisa koja se otvara i rasklapa na jednostavnu lozinku „Kosovo“.

Mi nismo pristali da budemo teledirigovana opozicija. Nama se ne može upravljati ni iz predsedničkog, ni iz ambasadorskog kabineta i spremni smo da snosimo posledice takvog tvrdoglavog, ali principijelnog ponašanja.
U narednim nedeljama glavna bitka vodiće se oko izlaska ili neizlaska na izbore. Demokratska stranka mora da krene događajima u susret. Ne smemo dozvoliti da pozivi „dobronamernih“ saboraca sve više zvuče kao ucene i izazovi. Odluka, ma kakva ona bila, mora biti suverena i jasno obrazložena. Moj savet je da ona mora biti i pravovremena.

Ne treba dopuštati drugima da kontrolišu ni vreme ni poteze. U toku je „igra kukavica“ i sa predstavnicima vlasti i sa jastrebovima/lešinarima iz opozicije. Odluka o bojkotu ma koliko bila teška i dalje je u opticaju.

Ali, mi krećemo od stava da želimo izbore, mi želimo da na institucionalni način promenimo režim. To će biti bezbolnije i po narod i po vlastodršce. Ali naše želje demantuje realnost. Ma koja opcija bila na stolu narod je taj koji mora izboriti sopstvenu slobodu. Pitanje je samo u redosledu koraka. Da li masom primorati vlast na poštene izbore ili masom oboriti vlast i takve izbore organizovati umesto nje?

Paradoksalno je da oni koji priželjkuju drugu opciju trenutno ne mogu da pobede ni u sopstvenoj zgradi, a po običaju su najgrlatiji i najekstremniji. Oni neumorno mlataraju jedrom oko sebe ne bi li uhvatili bilo kakav vetar koji bi ih pomerio sa mrtve tačke.

Moramo da shvatimo da Vučića ne mogu da pobede limeni petlovi vetrokazi. Ne mogu i ne treba da ga pobede oni koji bi bili luđi od njega kada bi se dočepali vlasti. Oni koji bi proterivali migrante, zabranjivali vakcine, kršili prava seksualnim i nacionalnim manjinama, otvarali ruske baze po Srbiji ne mogu i ne trebaju da budu alternativa Vučiću.

Promena ne znači progres i nije svaka promena kretanje ka boljem. Zar se u to nismo uverili 2012.godine?

Ipak, isključivost nas vodi u nedopustivu salonsku začaurenost. Svi opozicioni lideri moraju da savladaju sujetu, samoljublje I pogubnu autističnost. Ako bez te predradnje krenu na Vučića, izgledaće jednako glupo kao i seljak koji obrađuje njivu pored potoka sa čestim bujicama, a da se prethodno od njega nije zaštitio (Niče).

Demokratska stranka je spremna da ponovo bude stožer okupljanja svih onih koji žele drugačiju i bolju Srbiju. To ne treba da bude mistična sabornost ili sacramentum fidelitatis. Opoziciji je za uspešni start dovoljna jednostrana koncentracija političke volje i sposobnost da artikuliše nagomilanu srdžbu poštenog čoveka.

Ali pre svega ona mora biti jedinstvena oko jednog ideala-to je demokratija. Ne korupcija, ne Kosovo, ne ekologija, ne Evropska unija.

Sva akutna društvena pitanja mogu dobiti adekvatne odgovore samo ako vratimo toleranciju i pristojnost u javni diskurs. Zalog naše uverenosti u demokratske ideale jeste obećanje da niko ne može i neće donositi bilo kakve odluke od državnog značaja van okvira nacionalnog konsenzusa. Slažemo se da se ne slažemo, ali se moramo složiti da ćemo naša neslaganja rešavati kroz dijalog i da ćemo do konačnih rešenja dolaziti poštujući demokratske procedure.

Da, Vučića će oboriti korupcija koju je organizovao kao paradržavni sistem, spoljni faktor izbaciće ga iz ravnoteže zbog kosovske hipoteke, ekološka devastacija zemlje donosi mogućnost masovne pobune i na kraju EU birokratija koja ga i direktno i indirektno podržava mora da shvati da su tzv stabilokratije nestabilne i nepouzdane na duži rok.

Demokratska stranka se na vreme reorganizovala i prestrojila za presudni juriš ka osvajanju slobode. Svesni smo da konfuzno liderstvo koje je postojaloi u prethodnom period može tajno onesposobiti partijsku organizaciju i zato smo konzistentni u izjavama i dosledni u svojim stavovima.

Novi/stari predsednik stranke predstavlja osveženje na političkoj sceni, ali efekat plasiranja novog lidera vremenski je uslovljen. On je kratkoročan i bez programskog repozicioniranja stranke sledi izduvavanje balona i nagli pad početnog entuzijazma.

Demokratska stranka mora biti prirodno stanište svih progresivnih snaga u društvu. Ona je barjaktar u borbi za bolju preraspodelu viška vrednosti, za stalno proširivanje ličnih i društvenih sloboda, za državotvornu odgovornost uz neophodno očuvanje dobrosusedskih odnosa.

Demokratska stranka je promenila sebe da bi mogla da menja Srbiju.

Pridružite nam se!

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke