Ode Vinča u vazduh

Filmska priča u kojoj je Vinča meta zapadnih obaveštajnih službi, u čijem interesu nesrećni podstanar sve to i radi, završava se tragično. Ilija Čvorović, pošto je prethodno uništio spokojstvo sopstvene porodice, doživljava težak infarkt, a podstanar samo čudom, posle teških batina i mučenja, uspeva da spase živu glavu...

Što se filmske umetnosti tiče, tu se priča sa Vinčom završava. U stvarnom životu, izgleda da tek počinje. Istina, umesto prestižnog nuklearnog centra, za čije se naučnike u delu javnosti sklone grandomaniji verovalo da su u stanju da naprave i nuklearnu bombu, u centru zbivanja je nešto neuporedivo banalnije - deponija. A što je banalnije, to je kreatorima nove vinčanske drame milije a i, valja do kraja biti pošten, primerenije.

Od deponije se ne može napraviti ništa spektakularno, ni približno nuklearnoj bombi, rekli bi svi koji su naivni kao Danica. Njome se može pristojno upravljati i to je maksimum. Kada se, međutim, ni u tome ne uspeva, pa se posledice toga osete u celom Beogradu u vidu nesnosnog dima i otrova koji pritiskaju dvomilionsku prestonicu, teroristički potencijal Vinče kao mete naprasno raste do neslućenih razmera.

Ako već nesrećnom Ilijinom podstanaru nije uspelo da sa svojom ekipom digne Vinču u vazduh, novim diverzantima, makar sudeći po buci koja dolazi iz vladajućeg SNS-a, očito jeste. Sve govori da su stvarni teroristi - piromani neuporedivo uspešniji od filmskih, tako da kao rezultat imamo činjenicu da se dobar deo Vinče sa tla preselio u vazduh. Izvođači radova su, po svemu sudeći, oni koji dave Beograd uprkos tome što su deklarativno protiv davljenja istog, i naravno, Džej, onaj opozicioni i u nepodopštinama sveprisutni. Tako barem tvrde raznorazni bakareci i njima slični glasnogovornici političkog ludila kome se ne nazire kraj.

Ne bi sve ovo bio neki problem da je u pitanju incident u kojem je nekoliko botova višeg ranga, u nameri da se dodvore gospodaru, loše anticipiralo njegovu misao. Problem je u tome što su bakareci savršeno dobro razumeli vrhovnu ideju i uradili upravo ono što je zloduh srpske politike i najveći, samim tim ne i jedini, trovač javnog i političkog prostora, od njih i očekivao.

Problem je u tome što smo dozvolili da i četrdeset godina nakon jezivog filmskog upozorenja koje nam je uputio Duško Kovačević, i dalje živimo u društvu u kojem je najunosnija industrijska grana proizvodnja neprijatelja. U društvu u kojem se neprekidno huškaju ljudi na ljude, čovek na čoveka. U društvu u kojem se ne traže rešenja, već izgovori, a umesto odgovornosti se neprekidno promoviše besprizornost kao jedini model političkog delovanja i, tragedija je samim tim i veća, uspeha. U društvu u kojem cena uništavanja političkog života kao plemenite i u korist ljudi okrenute društvene delatnosti može ponovo biti i nečija glava, pošto su oni koji žare, pale i truju sve oko sebe legitimna meta za odstrel, zar ne?

Na kraju krajeva, podstanar je nekako uspeo da sačuva glavu, ali on ne samo da je bio zaveden, nego nije ni digao Vinču u vazduh. A ovi, kako bakareci, prenoseći vrhovnu misao javljaju, jesu.

Dragan Dobrašinović, predsednik Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava