Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Marko Marjanović

18. 05. 2021. 06:59 8

Oproštaj sina velikana: Za neke si bio Milord, za druge Đorđe, za mene Tata

Ovo je tekst, kolumna koja mi do sada ide najteže. Reči, sećanja naviru…. sa tastature moram da obrišem čak i poneku suzu. Ne znam odakle se našla tu. Toliko sam tekstova napisao, o toliko velikana su reči išle nekako same. Prsti su klizili po tastaturi kao po klavirskim dirkama. Eh, ćale, ne ide mi sada to baš tako lako. Svaka reč kao da boli, kao da otvora neko sećanje… A bilo ih je.

Svi su me uvek pitali kako je to biti tvoj sin? Nisam to pitanje godinama razumeo. Uvek sam se šalio i govorio: Nemam pojma, nemam drugog ćaleta.

A u sebi, znao sam, osećao da to baš i nije tako. Zarazio si nas muzikom, naučio da uz nju i tugujemo i da se radujemo.

Da svaki stih ima svoju težinu, poruku.

Nekoga da razveseli, nekoga da pogodi. Nekome da natera suze na oču, a mnogima i da izazove i one najlepše emocije. Ljubavne.

Najčešće si pevao one muške. Teške. One koje pogađaju gde smo najosetljiviji.

Ko li ukra od noći, deo najlepših boja, pa ti utka u oči i dade im sjaj, Romana

Ko li natera ptice, da se odreknu glasa, da pred tobom zaneme i izgube dah….

Bolje da te nikad nisam video, ni poželeo ja,

Bolje da sam i životom platio kad te izgubih ja.

Pričali su mi kako si bacao sako, ulazio u publiku, plakao na sceni. Nisam to verovao. Sve dok se svojim očima nisam uverio.

Sećam se samo da sam se uvek pitao gde li završavaju ti sakoi koje si bacao u publiku.

Sećam se i kada si se vraćao sa koncerata kombijem prepunog cveća.

Pisama kojima se nije znalo broja. I da, naučio si me svašta. da na svako pismo, poruku, moram da odgovorim.

Govorio si mi: Kada je neko odvojio vreme da tebi uputi reč, pismo ili poruku, najmanje što možeš da uradiš je da odgovoriš, uzvratiš.

Znaš, nisam nikada bio svestan koliko te ljudi vole. Mislim, na one, obične, „normalne“ ljude.

Vodio si me sa sobom na pijacu, poštu ili samo da se prošetamo gradom. E tada sam shvatio neke stvari, da svaki takav odlazak koji bi trebalo da traje najviše pola sata, sa tobom je to trajalo satima. Ljudi koji ti prilaze, grle, slikaju se. Kafu koji si pio sa službenicima pošte ili pričajući sa ljudima na pijaci.

Tada sam mislio, da li je moguće da sve te ljude poznaješ. Bejah tada mali.

Mnogo lepih uspomena me vezuje za tebe.

Sećam se i kada sam se pravio važan kao da sam ja neka zvezda. Bilo je to na vašarima gde su me zbog tebe puštali besplatno da se vozim po ceo dan.

Prolaze dani bez tebe. Ljudi me zovu, pišu, podsećaju.

Čika Đorđe, tako su te zvali moji školarci. Legenda, prijatelji iz momačkih dana. I svako se seti poneke priče, anegdote.

Pričaju mi: Ej da li se sećaš kada je tvoj Ćale doneo ogromne posude sa kokicama kada smo bili u prepunojdiskoteci, da se ne ucirkamo. I smejem se. Stvarno si imao taj neki živac za nas klince.

Prva vožnja kolima dok sam sedeo kod tebe u krilu. Osećao sam se kao da sam reli vozač. Nisam ni znao da u stvari ti daješ gas i kočiš:)

Stotine ljudi koji su strpljivo čekali ispred stana da te vide, slikaju se ili dobiju autogram.

Da, voleli su te. Sigurno drugačije nego ja. U stvari, ja sam te voleo, a oni su te obožavali.

„Možda zbog bogatsva ljubavi kojima si ih obasipao. Ne znam zašto. Tek, za njih si bio uvek i samo MILORD“

Ne mogu da preskočim ni naša druženja neka noćna. One za koje mama baš i nije znala.

Šok kada su te ljudi videli u rok kafiću Saculatac kako ulazimo zajedno negde oko tri ujutru.

Znalo se tada da počinje Tvoje veče. Muzika sa ozvučenja. Romana, Zvižduk, Ema Emili, Bela dama, crni kralj i naravno…i kako to obični biva, negde pred zoru zatvara se lokal uz pesmu Beograde.

Imao si tada oko 75 godina. Nebitno. Sećam se samo zadovoljnih mojih vršnjaka koji u neverici prilaze i fotkaju se sa tobom dok meni u poverenju šapuću.: Jbt,,kakav je Đole car. Brate, ćale ti je šmeker za medalju. Ne zezaj da ti je ovo ćale, legenda.

Na sceni si davao sebe do poslednjeg daha, do poslednje suze, do poslednjeg atoma snage.

I zato su te voleli. Poštovali. I kolege, a pre svega publika. Publika koja je bila neodvojivi deo tvog života.

Šta je meni preostalo da ti napišem za kraj? Koje reči da ti uputim. Možda bi bilo najiskrenije da ti kažem da sam ponosan što si mi bio Ćale.

I znam sigurno da ne voliš što ovako pišem. Zato, oprostiću se od tebe stihovima tvoje pesme:

Moje ludo srce
Nikad nema mira
Sve brze, brze, brze kuca
Kada muzika svira

Celog svog zivota
K’o u nekom letu
Pevao sam pesme
Celome svetu
Sam ili u duetu
Jer, nije bilo noci
Nije bilo dana
Da u meni nisu bile
Lazarela i Romana

A kad bih od umora bar malo zaspao
Srce bi zalupalo
Jos nisi dosta dao
To moje ludo srce
Za pesmu sve ce dati
I negde na tom putu
Zauvek ce stati

Hvala ti na svemu, nikada te neću zaboraviti.

I živećeš večno. Kroz svoje pesme.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 8

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Bloker

Zoran Živković [11.06.2021.]


Video dana

Kad mačka sretne sovu

Anketa

Ko će osvojiti Evropsko prvenstvo u fudbalu?

Rezultati