Ljubodrag Stojadinović: Džoker u Šapcu

Negde krajem aprila, vođi okupatorskih snaga su vladajući Šapčani poklonili dve stvari: Povelju o zvanju počasnog građanina. I Aprilsku nagradu, koja je obrazložena jezikom epske parodije. Prvi građanin svih varoši bio je sprečen da dođe, pa su počasti uručene izaslaniku.

Moguće je da takva udvaračka ironija, inače nastala među osobljem zaduženim za laskanje, bude misaoni eksces. Uostalom i čuvari slobode i naprednjaci u Šapcu su čivijaši, svako na svom nivou duha. Bliže objašnjenje ovog opitnog jednačenja Šapčana zahteva bar ovlašni citat iz obrazloženja. Dakle, Vučić dobija nagradu za razvoj demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda.

Uh! Nije lako ovu rečenicu razumeti kao ozbiljnu. To je ta usahla snaga birokratskog jezika koji ume da se premetne u svoju negaciju, i postane teret paćeniku zaduženom za glupe panegirike. Osim ako je pisac, ma ko on bio, poželeo da se opravdanje za nagradu pretvori u urnebes.

Razvoj demokratskih vrednosti, to je prilično šupljikava sintagma, koja ne znači ama baš ništa. Razvoj vrednosti se očitava u njihovom neospornom postojanju i one su neprikosnoveni temelj društva. Ne postoji lice kome je od bilo čega ili koga dato da upravlja demokratijom, ili da je čak razvija koristeći svoju tiransku narav, ili autokratsku zlovolju.

Osoba o kojoj je reč ništa ne zna o posledicama razaranja institucija, koje bar omogućuju privid demokratske procedure. Ako bilo šta razume, ne pokazuje znake razuma. U otklanjanju svake normalnosti, demokratija se poima kao utopijska fikcija, pa je onaj kome je nagrada udeljena, dobio javnu čast samo za ono što je do ovog časa uspeo da uništi ili osakati.

Poštovanje ljudskih prava i sloboda je još besmislenija sklepotina, jer one postoje samo ako nisu uslovljene voljom nekoga ko ih negira. Pa ako od njega zavisi ono što se inače ne može oduzeti od građana kao titulara slobode – pa ni udeljivati njima – onda tu nema ničega. Ovde se radi o inverziji vrednosti i čoveku koji je nastao na rezolutnom gaženju svakog dijaloga, a slobodu uslovljava ambijentom gde je ona ništa. Uskraćena je i nema je.

Filozofija političkog monologa je monističko predvorje despotizma, pa čitav vašar u Šapcu, ili čivijada u aprilu, to je već fanatična apologija zakidanju poslednjih ostataka demokratije. I to kroz priznanje vladaru za njen procvat.

Moguće je i drugačije tumačenje ovakvog obrazloženja. Na primer, koristeći leksiku izmoždenog udvaranja, naprednjaci iz Šapca ispisuju satirični tekst na račun jezika obrazloženja. Dobitnik je potpuno lišen duha i smisla za humor, ali i za ozbiljne stvari. Tako da nije ni shvatio o čemu je reč, ako je čitav dramolet i zamišljen da ne shvati.

To bi bila neka vrsta zavere sa lakom metom. Ako ništa drugo, bar da zajebavamo pomahnitalog Ibija.

Vučić, demokratija, sloboda medija, ljudske slobode, sve to ide zajedno samo u dnevnom političkom kabareu ili vodvilju koji se odigrava tamo gde mu je i mesto: u Šapcu, gradu otete slobode.

Čak i da tvorci ove cinične udvaračke tvorbe nisu želeli ono što je na kraju ispalo, to ništa ne menja u konačnom epilogu te ludačke radnje.

Tako je šabačka čivija dobila potpuno novu dimenziju, neuporedivo apsurdniju od svega što Šapčane čini tako duhovitim i ornim za šale na svoj i svačiji račun.

Niko ne zna koliko su bili ozbiljni podanici dok su Vučića uzdizali u nebesa i valjali u katran. Ako su mu se iskreno ulizivali, stvar je mnogo gora: smešni vladar je ozbiljno shvatio pogodnosti zarobljenog društva. Odlikovan je u slavu propasti, borbu za slobodu priznaje mu grad kome je sloboda oduzeta.

Ništa nije smešnije od užasa, napisao je u jednoj ratnoj priči Embrouz G. Birs, omiljeni i proganjani mizantrop svog vremena.

Svakako da postoji literarna logika u navedenoj misli, to je deo spasonosne fikcije koja nas se ne tiče dok čitamo.

Nema fikcije tamo gde se dželat slavi kao vodeći poštovalac života.

Naš užas postaje sve jeziviji, kao u Džokeru. Smrt dolazi iz lica klovna.

Ljubodrag Stojadinović