Dodvoravanje tami

Dok je ležao ni živ ni mrtav, priđe njemu neki mladi patricij ili senator i u želji da mu se ulaguje kaže mu ovako: voljeni care, ja bih i svoj život žrtvovao bogovima samo da vi ozdravite. Na to mu je Kaligula rekao: bogovi su prihvatili tvoju žrtvu.

U istoriji je bilo mnogo drugih primera ulagivanja koje se loše završilo. Čuveno je ulagivanje kompletne porodice Ane Bolen, oca, majke brata pa čak i bliže familije, ujaka i ostalih Heriku VIII da bi dobili naklonost moćnog kralja Engleske i okoristili se brakom svoje ćerke s njim. Na njihov užas, ono što je krenulo neočekivano dobro posle neverovatnih obrta u kojima se henrik VIII razveo od svoje žene Katarine Aragonske (što je u tim vremenima bilo nezamislivo), pa i zbog tog braka sa Anom Bolen razišao i sa katoličanstvom i Rimskim Papom koji nije hteo da čuje za bilo kakav razvod na engleskom dvoru, dakle to što je krenulo tako dobro završilo se noćnom morom gde je Ana Bolen optužena za izdaju.

Odrubljena joj je glava, pogubljen joj je i brat i brojni prijatelji pod optužbom da je bila u rodoskrvnoj vezi sa bratom i da je kralja varala sa muzikantima sa dvora. Otac i rođaci izlaze osramoćeni iz tog horora i beže glavom bez obzira iz pakla kraljevskog okruženja ostavljaću decu da budu pogubljena, dok se henrik VIII pretvarao u jednog od najgorih tirana koje je svet video ubijajući i svoje najbliže saradnike poput Tomasa Kromvela i drugih. Nažalost, nije Ana Bolen bila poslednja žrtava Henrika VIII žto se tiče njegovih žena. Još jedna je završila je sa glavom na panju sve u želji da se dodvori mračnom svemogućem vladaru Engleske čija surovost nije imala ravne vekovima.

Živeti i dodvoravati se svemoćnom tiraninu bilo je smrtonosno i za vreme Staljina. Oko njega niko živ od funkcionera nije na kraju ostao izuzev Hrušćova, Molotova, Berije i Žukova. Ostali su uglavnom ubijani. Postojala je izreka: što bliže Staljinu to bliže smrti. Koliko je samo šefova policije pobio, ne zna se broj. I uvek bi se našao drugi da sa Staljinom okuša sreću dodvoravanja što se uvek isto završavalo.

Ali priča koju sam čuo iz prve ruke je više nego poučna. Krajem devedesetih u jednom provincijskom gradu je Slobodan još uvek bio podržavan i građani tog grada su mu uporno klicali dok je u drugim opštinama u to vreme Slobodan uveliko gubio lokalnu vlast. Mislili su građani da će kada počne rat na Kosovu, a sve je mirisalo na to, zbog te tolike podrške njih Milošević poštedeti od mobilizacije i rata. Ali avaj, kad je rat krenuo Milošević se setio baš svojih vernih gradova i mobilisani za rat na Kosovu bili su uglavnom iz opština koje su ostale Slobodanu najvernije i verne do samog kraja. Preko noći su tada majke i očevi menjali mišljenje o Slobodanu jer su im preko noći sinovi bili odvlačeni na ratište. I ovde je podilaženje diktatoru velikom podrškom dovelo do katastrofe ali tako je to često sa ljudima koji apsolutistički vladaju i njihovim udvoricama.

I sada kada smo videli neka prilično opšta mesta vezana za dodvoravanje ili ako hoćete kolokvijalno da se izrazim „šlihtanje“ apsolutističkim vladarima, i sudbine njihovih udvorica, treba ipak imati u vidu i neka opšta mesta kad je u pitanju mentalitet naroda kome pripadamo. A mentalitet je sledeći: za običnog čoveka gledanje „svog posla“ ili zapravo savijanje kičme pred moćnicima (pognutu glavu sablja ne seče) značilo je uvek u srpskom narodu - OPSTANAK. A dodvoravanje i ulagivanje vlastima i moćnicima značilo je uvek - PROSPERITET. To što neki sasvim mali deo iole kulturne i civilizovane populacije doživljava besprizorno ulagivanje vlastima i vođi kao nešto degutantno i odvratno, to vladaru koji se orjentiše isklučivo rejtingom i istraživanjima javnog mnjejnja kao putokazom za svoje postupanje ne znači ama baš ništa, ukoliko veliki deo naroda u svemu tome ne vidi nikakav problem, a čini mi se da ne vidi.

Poltroni i oportunisti kojima ovo poltronisanje donosi puno materjalnih benefita, takođe ne mare za prezrive poglede i komentare. A slučaju da sa podilaženjem krene loše profesionalne udvorice sa srpske političke scene bi gledale kako da prelete u neki drugi tabor i krenu da se dodvoravaju i ulaguju nekom drugom i to još žešće! I znate šta, istorija nas uči da takvi u srpskoj politici pa i u životu, uvek dobro prođu i da političke elite u Srbiji preživljavaju bez ikakvih posledica kakve god bile i šta god da su radile. Možemo mirne duše sa velikom sigurnošću da zaključimo da je u svim ovim igrama moći koje se igraju kod nas oko naših vladara i moćnika jedino narod uvek bio taj koji je jedini plaćao teške cehove za sve. Ispaštao je naš narod kroz istoriju zbog odsustva političke svesti i demokratske kulture.

Ispaštao je i plaćao cehove svojih zabluda, pogrešnih izbora. Ispaštao je i teško plaćao cehove i zbog nerazumnih klicanja raznim još nerazumnijim vođama, voždovima i političkim „mesijama“. Ispaštao je i plaćao je narod cehove svog permanantnog „logičnog“ glasanja za vlast i glasanja „u trendu“, plaćao ogromne cehove svega toga jer, što reče Zoran Đinđić „ne može to besplatno“. Ali ničemu ovaj narod nije platio toliko strašan i težak ceh i danak kao svom ćutanju. Dok slušam šta se po svemu sudeći godinama dešavalo u Jagodini (i ko zna još gde) i šta je narod tamo sve odćutao, ledi mi se krv u žilama. Postaje očigledno da je ona izreka „ćutanje je zlato“ jedna od onih „mudrosti“ koja je u samom korenu moralnog, duhovnog i materjalnog sunovrata našeg naroda, (naravno uz ono grozomorno „dobar i lud su braća“). Treba kao narod jednom da shvatimo i upamtimo da ćutanje nije zlato, već je „mudro ćutanje“ opaki otrov koji nas truje, ubija i osiromašuje vekovima i koji nas je doveo tu gde smo.

I By the way da ne ostanem dužan za kraj priče o paranoičnom rimskom tiraninu Kaliguli s početka teksta: Za divno čudo posle tog događaja sa žrtvovanjem kada je neki rimski plemić pokušao da se dodvori caru, ponudio sebe kao žrtvu, pa ga je garda pogubila, Kaligula se zaista oporavio. Ali je i onako par godina posle ubijen od strane te iste pretorinjanske garde koja nije više mogla da gleda njegove ludorije kojima je uništavao rimsku imperiju i terao sve pa i tu gardu i vojsku u propast. Doveli su na vlast Klaudija. On je bio hrom, mucao je i bio je apsolutno bez ikakve harizme ali je takođe bio veoma obrazovan i dobronameran pa ga je istorija zapamtila kao jako dobrog vladara koji je za rimsko carstvo puno uradio. Ima stara dobra BBC serija o tome. Pogledajte.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupstine slobodne Srbije