Pavle Grbović piše petkom za Direktno: Srbija kao Vulinov san

Verovatno bismo i tada prednjačili po broju vakcina koje bismo dobili, ali ne toliko zbog brige za zdravlje ljudi već kako ne bi odsustvovali sa poslova motanja kablova, pošto su pelene već obezbeđene. O pauzi, bolovanju, plaćanju prekovremenog rada i pristojnoj zaradi govorilo bi se kao o reliktu prošlosti zbog kojeg smo živeli u siromaštvu. Bio bi oživljen i noveliran mit o Aliji Sirotanoviću (sa drugačijim imenom prilagođenim političkim korenima naprednjaka) kao idealu kome treba težiti - teškom, napornom i opasnom radu, asketskom životu i nikakvim prohtevima- osim zahteva za dobijanje veće lopate.

Postali bismo svetski poznata deponija prljave tehnologije, kao što su Smederevo, Bor i Majdanpek već postali. Država koja samu sebe reklamira kao zemlju jeftine radne snage i ne može da privuče ništa drugo. Ozbiljne kompanije koje upotrebljavaju čiste i moderne tehnologije koje za sobom ne ostavljaju pomor, zagađen vazduh i zatrovanu vodu, tragaju za zemljama koje im garantuju vladavinu prava i predvidljivost poslovanja. Srbija to nije i odustankom od evropskog puta nikada i neće postati.

Ljudska prava, pre svega radnička prava, više ne bi bili kočničari napretka ekonomskog tigra sa najboljim rezultatima u Evropi i svetu ikada. Podsetiću vas da je u Beogradu postavljeno na hiljade kamera za prepoznavanje lica koje koriste pogodite čije softvere? Drugi gradovi i opštine u Srbiji i dalje ne bi imali autonomiju da raspolažu svojim novcem, da biraju svoje predstavnike u Narodnoj Skupštini, da sami odlučuju kako će urediti život u svojim sredinama, ali bi svakako dobili privilegiju u vidu postavljanja ovakih kamera na svakom koraku. A sve informacije bi završile u sigurnim rukama - Vulinovim.

Slušali bismo priče kako gradimo više autoputeva nego Nemačka, što bi bilo tačno jer je Nemačka svoju putnu infrastrukturu odavno izgradila, baš kao i druge razvijene zemlje, samo bi ostalo pitanje za šta bi nam ti putevi koristili. Verovatno bismo budućim generacijama omogućili da lakše odu iz Srbije, osim ako bi nam opet uveli vize ili neka druga ograničenja, a oni koji bi ostali bi narednih nekoliko decenija otplaćivali kredite za te puteve.

Ako vam sve ovo zvuči preterano i nemoguće, pokušajte da se vratite u 2012. godinu i da iz te perspektive zamislite ono što živimo danas. Verovatno biste i tada rekli "Ma nema šanse, preteruješ". Kad ono...
Ukoliko iz ovog ugla posmatramo značaj budućeg dijaloga između vlasti i opozicije videćemo da nije ključno pitanje koliko će Vučić biti blagonaklon prema opoziciji, šta će od zahteva usvojiti i hoće li opozicija učestovati na izborima, već da li će Srbija opstati na evropskom putu ili će skliznuti u gore opisani scenario. U dijalogu će učestvovati predstavnici Evropske Unije, dijalog se dešava zbog toga što se u Srbiji ne poštuju i ne sprovode osnovne vrednosti EU - demokratija, politički pluralizam, poštovanje i zaštita ljudskih prava, sloboda govora, sloboda medija...

Dijalog se dešava nakon oštrog izveštaja Evropske komisije kojim je konstatovano da Srbija nazaduje na evropskom putu i nakon veoma kritične rezolucije Evropskog parlamenta. Dijalog je proces koji vlast sprečava da sedi na više stolica i tera je da se opredeli. Uspeh dijaloga je dobar za državu, ali ne i za vlast. Neuspeh je najpre loš za državu, ali ni vlast ne bi prošla bez posledica. Upravo zbog toga SNS pokušava da diskredituje dijalog, da ga ogadi ljudi, da ga konstantnim odlaganjem obesmisli i da nas natera da dignemo ruke kako bi oni izbegli suočavanje sa odlukama posle kojih nema nazad.

I baš zato što se toliko trude da odustanemo, mi im tu želju nećemo ispuniti.

Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG)